Vek kao nedelja

Kuda ide svet, pitanje je na koje odgovor može da se nazre u –sopstvenim patikama. Masovno su američke marke a kineske proizvodnje, što je, kažu futurolozi, dubl nacija koje će globalno obeležiti ovo stoleće.

I dok se nagađa da li će ovaj vek „pripasti” Americi ili Kini, ili proteći u njihovom nadmetanju za primat, one su nam se upravo ispostavile kao „hitovi” ove nedelje. Širom planete zaokupili su pažnju više nego obično, jer su se obe, po njih neugodno, suočile s disidentima, internacionalnih dometa.

Ukratko: „Vikiliksovo” obelodanjivanje tajne diplomatske prepiske osporilo je Americi ono što ona od drugih traži –pouzdanost i transparentnost komunikacije, a dodela Nobelove nagrade za mir zatočenom Liju Sjaobou naznačila je da Kina u unutrašnjim odnosima iskazuje manju dozu razumevanja za različitosti nego u spoljnopolitičkim nastupima. U oba slučaja osporeni su autoriteti koji su dve sile ponaosob istrajno gradile, a poslednjih decenija i, specifičnim ekonomskim stilovima, sinhronizovale toliko da su već tandemizirane kao „Kimerika”, „Grupa 2” i „sijamski blizanci”.

Događaji jesu vrlo različiti, ali ne toliko da izmiču poređenju. Pokazalo se, uz ostalo, da ni jedina preostala supersila ni njena perspektivna konkurentkinja ne raspolažu imunitetom na osporavanja. Njima se ne dopadaju potezi „Vikiliksa” i Nobelovog komiteta, dok ovi tvrde, pak, da rade pravu stvar u ime univerzalnosti: unapređenja prava na informisanost i neistomišljeništvo, bez obzira na to što se to vlastima ne sviđa.

Koincidencija je upadljiva. Stoleće o kome Amerika i Kina „treba da odluče ko će prevladati”, saželo se na sedmicu u kojojsu ih osporila dejstva –izvan aparata vlasti –„Vikiliksa” i nazovi „Nobeliksa”.

U tako raskolnim okolnostima, otežane su i pozicije mnogih državnih aparata. Izuzetak nije bila ni Srbija, koja je prvobitno najavljeno odsustvo s dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu preinačila u ombudsmanovo prisustvo, dok joj preostaju razjašnjenja povodom „delikatnosti” u američkim depešama o ovdašnjim „diferencijacijama” oko spoljnopolitičkih koraka.

Da je problem samo u nama i sličnima već bi se rešio. U toku su, čini se, znatno šira prestrojavanja i postrojavanja.

Originalnosti „Vikiliksovih” nemira i nobelovskog mira prevashodno potvrđuju da ulazimo u doba sa izazovima za koja se rešenja tek traže. I internetske veze i kineska megaprodukcija povezali su nas toliko da počinju i da nas razdvajaju...

Do Bele kuće je, na primer, Barak Obama dogurao, uz ostalo, kao oličenje internetske mobilizacije da bi mu sada opozicija zamerala da je istim putem doveo do slabljenja nacionalne i internacionalne bezbednosti. Uz to, dupla kineska „postrojenost” –jednopartijska i industrijska –afirmisala se kao ekonomski efikasnija od klasičnog spoja demokratije i zakona tržišta, iz koga su joj prispele investicije željnih da uvećaju profite na njenoj jeftinoj radnoj snazi.

Istovremeno, gotovo su sve vlasti u učestalim „rekonstrukcijama”, bez jasnog odgovora čemu vodi ovo što nas, više ili manje, snalazi. Tumbanja su naročito upadljiva u Evropi kojom se šire demonstracije zbog otežavanja položaja i školaraca i nezaposlenih i kandidata za penziju. Građani pružaju otpor procesu u kome njihova država blagostanja popušta pred dinamičnijim, a manje socijalnim, modelima s drugih kontinenata.

Problem je, delimično, i među samim Evropljanima. Još se nisu uobličili u autoritativnu (ne i autoritarnu) celinu, lelujajući se između federalizma, strateškog savezništva sa SAD, nemačkog privrednog uzora, kao i uređenja susedsko-energetsko-bezbednosnih odnosa s Rusijom.

Nedelja koja danas ističe podsetila je da „nedovršenih poslova” –kako se i dalje ocenjuje situacija na delovima prostora bivše Jugoslavije –ima na pretek. Uz ostalo,kako da se demokratizuju Amerika na spoljnom i Kina na unutrašnjem planu? I kako da se tradicionalno decentralizovana Evropa centralizuje, makar toliko da ne bude bačena na sporedni kolosek pri transferu glavnih operacija sa Atlantika na Pacifik?

Evropa je dosad uspešno prebrodila razna iskušenja. Posle užasnih razaranja i oštrih ideoloških podela u prošlom veku, smogla je snage za monumentalno objedinjavanja različitosti kakve su predstavljali Zapad i svojevremeni, suprotstavljeni mu, Istok.

Tekući finansijski potresi opet stavljaju na probu njenu izdržljivost. Odoleće, verujem, i potvrditi se kao sila atraktivne „Meke moći” čiji će „pečat” takođe biti neophodan za „overu” ovog veka. Stoleća kome sleduje, čini se, mnoštvo svakojakih „disidentstava”, kojima se Evropa –usavršavala…