Невиност без Младића

Србија је недужна и оптужбе за геноцид у Сребреници нису основане. Али је Конвенција о геноциду прекршена. Због тога што није учињен доказани покушај да се масакр спречи. И зато што је Ратко Младић још на слободи. То је човек који се сматра најодговорнијим за покољ. И вероватно се налази у Србији.
То што смо чули од судије Розалин Хигинс помаже нам у обнови зарушеног самопоштовања. Али нас и помало брине. Јер, суд је суд, а овај под руком госпође Хигинс је свој посао урадио темељно и поштено. И тој пресуди више не може бити поговора.

Србија коначно мора да рашчисти с најгорим делом своје прошлости. Мора одлучно да превреднује све "патриотске" заблуде у вези са Сребреницом и злочинима који су почињени у ко зна чије име.

О генералу Младићу се ништа не зна већ годинама. О њему нико не говори месецима. Србија је избегла све рокове који су постављени за његово привођење Хагу. Пред изборе, а и после њих, име Ратка Младића се избегава или изговара с врхунском нелагодом.

Можда је због свега тога мит о генералу растао. Пре свега, легенда о његовој неухватљивости и недостижности. Ту врсту хајдучког илузионизма прво су зачеле велике силе. Трагали су за њим више година, а изгледа да му никада нису били близу. Произвели су га у симбол ината, који је еволуирао у ирационалну тврдоглавост државе.

За свет, Младић је симбол злочина. За Србију терет који она не може да збаци нити да га види. Јавност у овој земљи је категорично подељена, па је још много њих који су склони да у одметнутом генералу виде хероја. Његови саборци су га сматрали непобедивим све до пораза. Чланови његовог ратног штаба су му веровали све док се нису нашли иза браве.

Важио је за хуманог официра, човека који поштује конвенције и добре обичаје рата (ако таквих обичаја уопште има), све до Сребренице. То је место где је српска војничка част посрнула, а витештво се посрамљено вратило у старе читанке. Тај суноврат без Младића није био могућ.

Официр који је још пре Сребрнице себе прогласио за свевишњег свакако се изгубио у хаосу мржње. То је објашњење, али не оправдање. Онај који је мислио да му је све допуштено и да слободно може господарити смрћу не може бити амнестиран за злочин који је починила његова војска. Чак и ако је то био одговор на злочин.

Пресуда Суда правде добро је штиво за катарзу. Али, и опомена за државу. Можда се Младић, где год да је, више не осећа као официр. Он је несрећник који трага за последњим остацима своје слободе, онај који смирује своју савест брисањем најгорих успомена. Али, ми не смемо бити његови таоци.

Држава више не може бити ничији талац. Иначе је она исцрпла све залихе својих апела, позивајући одметнутог генерала да се преда "у интересу народа".

Интерес народа је само да злочин коначно буде одвојен од Србије. А то Младић никада неће учинити својевољно.