Парола „снађи се”

„Докторе, потребна ми је потврда да не могу да радим”.

„Па шта вам фали?”

„Та потврда”.

Нажалост, већина младих у Србији данас признаје да не воли да ради и машта о чекању пензије на месту чиновника у некаквој државној служби. Тек свака трећа особа од 15 до 30 година жели да покрене сопствени бизнис. Мањини која жели да ради и има идеје подмеће се нога – док студирају држава не исплаћује ионако бедне стипендије и кредите, када дипломирају тешко долазе до првог посла, раде на црно, без уговора, а када се коначно запосле раде за мале паре, ван струке, или их потцењују. Уколико покушају да покрену сопствени бизнис брзо бивају „угушени” у мору бирократских и пореских заврзлама.

У школама се такође не негује предузетнички дух, малобројни су часови и још малобројнији наставници који децу мотивишу да по завршетку школовања не седе код куће и чекају да им посао падне „с неба” већ да нешто предузму, креирају, стекну вештине да те идеје реализују.

С друге стране, држава нема стратегију привредног нити образовног развоја и још дозвољава готово неконтролисану поделу средњошколских књижица и индекса економске и правне струке, одакле се и регрутује највећи број будућих чиновника.

Млади нису глупи, коментар је једног нашег читаоца – виде како пролазе они који су се упустили у приватан бизнис. Рад од јутра до сутра, нема викенда, нема празника, малтретирају и пореске и све остале инспекције… Речју, бити предузетник у Србији је тежак, мучан, стресан и врло неизвестан посао.

С друге стране посао у државној служби је „бања”: сигурна плата, мало или нимало рада, ретко позивање на одговорност за (не)учињено... (Испред извесних јавних установа већ се препричавају први „позитивни ефекти” забране пушења: уместо 10 сада се обрађује пет предмета за сат времена, јер, како објашњавају пушачи, дозвољено им је да на сваких сат времена имају 10 минута пуш-паузе. Док сиђу испред зграде, запале цигарету, дочекају лифт и врате се на радно место, прође 20 минута и ето одговора на питање зашто млади радије маштају о позицији у министарству, општини или пореској служби... За смањену ефикасност сигурно нико неће одговарати, јер их штити закон.)

У таквој ситуацији младима остаје да раде оно што најбоље знају, да понове ону лекцију коју су бубали последње две деценије а која гласи – да се сналазе како знају и умеју. Не треба их кривити што бирају лакши пут и што не студирају физичку хемију или што не покушавају да крену са сопственим бизнисом после завршеног школовања. То их уче у школи, у породици, то гледају на телевизији, у комшилуку...

Иако се смањио број младих који своју будућност виде преко границе, сумњам да ће тако да буде још дуго. Ова држава мора већ једном да каже јасно шта жели и помогне онима који имају идеје – да нам не би отишло и оних 30 одсто који бирају „мотику”, а не шалтер.