Parola „snađi se”

„Doktore, potrebna mi je potvrda da ne mogu da radim”.

„Pa šta vam fali?”

„Ta potvrda”.

Nažalost, većina mladih u Srbiji danas priznaje da ne voli da radi i mašta o čekanju penzije na mestu činovnika u nekakvoj državnoj službi. Tek svaka treća osoba od 15 do 30 godina želi da pokrene sopstveni biznis. Manjini koja želi da radi i ima ideje podmeće se noga – dok studiraju država ne isplaćuje ionako bedne stipendije i kredite, kada diplomiraju teško dolaze do prvog posla, rade na crno, bez ugovora, a kada se konačno zaposle rade za male pare, van struke, ili ih potcenjuju. Ukoliko pokušaju da pokrenu sopstveni biznis brzo bivaju „ugušeni” u moru birokratskih i poreskih zavrzlama.

U školama se takođe ne neguje preduzetnički duh, malobrojni su časovi i još malobrojniji nastavnici koji decu motivišu da po završetku školovanja ne sede kod kuće i čekaju da im posao padne „s neba” već da nešto preduzmu, kreiraju, steknu veštine da te ideje realizuju.

S druge strane, država nema strategiju privrednog niti obrazovnog razvoja i još dozvoljava gotovo nekontrolisanu podelu srednjoškolskih knjižica i indeksa ekonomske i pravne struke, odakle se i regrutuje najveći broj budućih činovnika.

Mladi nisu glupi, komentar je jednog našeg čitaoca – vide kako prolaze oni koji su se upustili u privatan biznis. Rad od jutra do sutra, nema vikenda, nema praznika, maltretiraju i poreske i sve ostale inspekcije… Rečju, biti preduzetnik u Srbiji je težak, mučan, stresan i vrlo neizvestan posao.

S druge strane posao u državnoj službi je „banja”: sigurna plata, malo ili nimalo rada, retko pozivanje na odgovornost za (ne)učinjeno... (Ispred izvesnih javnih ustanova već se prepričavaju prvi „pozitivni efekti” zabrane pušenja: umesto 10 sada se obrađuje pet predmeta za sat vremena, jer, kako objašnjavaju pušači, dozvoljeno im je da na svakih sat vremena imaju 10 minuta puš-pauze. Dok siđu ispred zgrade, zapale cigaretu, dočekaju lift i vrate se na radno mesto, prođe 20 minuta i eto odgovora na pitanje zašto mladi radije maštaju o poziciji u ministarstvu, opštini ili poreskoj službi... Za smanjenu efikasnost sigurno niko neće odgovarati, jer ih štiti zakon.)

U takvoj situaciji mladima ostaje da rade ono što najbolje znaju, da ponove onu lekciju koju su bubali poslednje dve decenije a koja glasi – da se snalaze kako znaju i umeju. Ne treba ih kriviti što biraju lakši put i što ne studiraju fizičku hemiju ili što ne pokušavaju da krenu sa sopstvenim biznisom posle završenog školovanja. To ih uče u školi, u porodici, to gledaju na televiziji, u komšiluku...

Iako se smanjio broj mladih koji svoju budućnost vide preko granice, sumnjam da će tako da bude još dugo. Ova država mora već jednom da kaže jasno šta želi i pomogne onima koji imaju ideje – da nam ne bi otišlo i onih 30 odsto koji biraju „motiku”, a ne šalter.