Балканска драма

Док се не стекне и не испољи јака воља тамо где треба, на највишим инстанцама, у највећим центрима политичке (економске) моћи, ниједна афера, злоупотреба, злочин не излази на видело пунoм истином о целини догађаја. У том погледу медијски труд (у прикупљању чињеница, проналажењу сведока, истраживању докумената) који води ка уверљивим закључцима и ка верној слици збивања није увек пресудан, али је увек веома користан. Не само што би без њега јавност дуже чекала на важне информације, него би званичници који, по дужности, одлучују и пресуђују, спорије решавали да се лате свог посла.

Зато је данас, кад је ауторитативно, из Савета Европе, широко отворено поглавље о криминалној делатности ОВК, посебно о трговини људима и њиховим органима, лепо знати да је истраживачки и документаристички допринос пружила и телевизија Б92. Оно што се нашло у њеној емисији „Тајна ’жуте куће’” свакако је деловало као поуздан путоказ и снажан подстицај да се настави новинарским трагом и да се озбиљно узму у обзир сазнања до којих је на терену дошла ТВ екипа.

Шта ће на крају од свега испасти и хоће ли се Хашим Тачи ускоро у свету третирати као премијер Косова или као превејани криминалац, знаће се ускоро. А можда ће се временом, зависно од контекста, дилема претворити у зацементирани контраст: за једне херој, за друге злочинац.

Има тога на Балкану... Поводом грађанских ратова из деведесетих – Ратко Младић. Поводом Првог светског рата – Гаврило Принцип.

Иако смештене у Сарајево лета 1914. године, прве две епизоде  серије „Мирис кише на Балкану” не баве се ни Принципом ни геополитичким потресима покренутим његовим чином него породичном интимом јеврејске породице Салом. Колико ће опште прилике утицати на њену будућност гледалац може да претпостави знајући за  драматичност историје Балкана, али је већ јасно да ће његов поглед бити усмераван унутра, ка камерном кругу у ком ће се везама срца а не диктатом спољних околности укрштати судбине главних јунака.

А док га не захвате драмски заплет и набој, гледаоцу серија може да буде привлачна управо због заласка у једно минуло време и један социјални миље којег се наша телевизија дуго и све донедавно клонила.

Редитељу Љубиши Самарџићу очито је било изазовно да реконструише епоху и да с целим тимом сарадника, у коме сценограф, костимограф, директор фотографије имају важну улогу, постигне утисак о аутентичности. И ту, по укупној атмосфери, боље изгледају камерни делови и сцене. Али у свакој прилици изврсно делују у својим ликовима Љиљана Благојевић и Предраг Ејдус – већ показавши да ће им ове улоге бити уписане у личне ТВ антологије.