Прстен за велику Секу

Можда су најдраже награде оне које добијете од људи који се најбоље разумеју у ваш посао. Тако је ваљда и с глумцима, када их, за животно дело,  њихов сталеж и еснаф награди оним златним Добричиним прстеном. Његов 26. власник је Јелисавета Сека Саблић, којој ће признање Удружења драмских уметника Србије бити уручено 25. јануара, на правом месту – у Атељеу 212, кући њених најлепших уметничких успомена. Уметница каже да и признање стиже у право време: „У годинама када могу да га примим срећна и с пуном свешћу о томе”.

Сека Саблић је од оних глумаца који не скупљају документацију о себи. Али, њене улоге у својим сећањима чува брижљиво публика, која је с несмањеним жаром волела и воли њену Ољу, Кристину, Риту, мајка Дару, Марију Калас и многе друге хероине којима се давала с великим жаром.

Рођена у Београду, Сека Саблић је још као гимназијалка глумила у „Дадову”, чији је један од оснивача. Глуму је дипломирала 1965. у класи Мате Милошевића, а дебитовала је у позоришту „Бошко Буха” у „Пепељуги” Александра Поповића. Ускоро постаје чланица Атељеа 212, где остварује најзначајније позоришне улоге у представама „Краљ Иби”, „Развојни пут Боре Шнајдера”, „Радован III”... На филму дебитује у првенцу Гордана Михића „Вране”, а уследили су: „Бициклисти”, „Бурдуш”, „Кичма”, „Лептиров облак”, „Рад на одређено време”, „Маратонци трче почасни круг”...

Јунакињу наше приче најчешће смо гледали у комичним улогама. За Секу су то биле озбиљне ствари које су јој и доносиле највећа признања.

На питање где, и данас, налази толику енергију за своју уметност, одговара: „У животу, како је то рекао Бранко Плеша. Увек захвалим себи и Богу што сам у снази и што постоји та енергија у мени, што се и љутим и радујем, што много, много волим свој посао”. Али, додаје како је свесна да ће је и то једнога дана напустити: „Оставља ме страст за овим и оним, за путовањима и љубавницима, то је природно, то је биологија, али мислим да је страст за глуму она која те последња оставља”. Посебно јој је важно што је иза ње увек највише стајала публика, и позоришна и телевизијска, пред којом овом наградом још једном потврђује своју високу глумачку класу.

И Сека Саблић је глумица којој се највише свиђа њена следећа улога: „Што би клинци рекли, палим се на нове улоге и увек их са радошћу чекам. Само не волим да се борим с неким конструкцијама, лажним ликовима и поставкама. Тада дођеш у ситуацију да браниш лаж уместо истине. А када то радиш мораш да пропаднеш”. Њу је животно и глумачко искуство научило да се никада не треба унапред хвалити: „Време ће показати колико шта вреди и шта публика прихвата”.

И на крају „портрета”: у нашем свету сцене данас је још један Саблић, млади редитељ Стефан, Секин син.

Б. Г. Требјешанин