Село Жач као тешки болесник

Жач – „Није ово,сине,дан, ово су три године! Сваки дан нама толико траје, у овој беди где смо некад живели као људи“, каже Глигорије Миловановић,повратник у метохијско село Жач, док се тресе од хладноће и показује на шатор у комеспава и где ће вечерас на више од минус десет степени заноћити.

Вратио се почетком априла у свој до нераспознавања уништени завичај, на своју, како каже, „лепу земљу где сам подигао двадесетпеторо унучади“. Вратио се и остао упркос томе што му је, пре неки месец, локални Албанац разбио главу каменом. Морао је хитно у болницу у Краљево, а не Косовску Митровицу, јер има пријављено место боравка у централној Србији. Због тих административних препрека овде није могао да се лечи. Јесте,прегрмео је он све то, али како ће ове зимске дане преживети – није му јасно.

Село Жач након девет месеци од повратка Срба изгледа као тежак болесник,а мале неомалтерисане куће личе на црвене израслине по његовом телу. „Да је бар да се у те колибе, кокошарнике уселимо, па како нам буде. Све је то лоше урађено, танко и наопако. Посејао сам пшеницу, а сад је угазише комшијска стока и коњи. Односе прозоре и врата с ових кућица, пријавимо полицији овде што нас чува, а они кажу идите у Исток да се жалите. Коме ја тамо да се жалим?“, говори мирно и иронично Васо Бабовић, човек који све својим рукама зарадио.

На педесет метара од главног пута, са ког се на повратнике пуцало и бацало каменицама, налази се Кфорова стража која чува село. Два италијанска војника стоје у најлонској кружној кућици као у акваријуму. Одатле могу да виде све и сви могу да виде њих – пушке им наслоњене на дрвену гредицу на којој је закован најлон, нешто причају и јако гестикулирају. Преко пута ове чудне страже на три језика (енглеском, албанском и неписменом српском), све по овдашњим правилима пише упозорење: ПАЖЊА, ВОЈНИЦИ КФОР-а СУ ОВДЕ ДА ПРУЖУ СИГУРНОСТ. Њихов главнокомандујући, немачки генерал Ерхард Билер, забринуо се и негодовао – што се до сада ретко дешавало – због положаја и стања у ком се налазе повратници овог краја. Није му било јасно зашто се ови људи смрзавају и како ће преживети зиму. За безбедност је с друге стране, код самог шаторског насеља, задужена и Косовска полиција, а испод шатора два шарпланинца не престају да лају.

Да би ситуација била колико-толико сношљивија, на шаторе су прикачене грејалице на нафту које је одавно нестало, а слабе електричне инсталације не могу издрже толики број грејалица на струју. Чини се да је све заглављено у блату, отпад и незадовољство онима који су имали икаквог удела у повратку и животима ових људи. Очигледно је да су одговорни, што повратници безброј пута понављају: извођачи радова, косовске власти, београдске власти и потпуно неразумевање десетогодишњег егзодуса, изгубљености и чекања да се види, поправи и заштити живот, имовина и завичај. Међутим, у суровој и често помињаној реалности повратничке групе пролазе кроз неколико фаза. Први ниво је почетни ентузијазам, ирационална радост због повратка у завичај условљена дугом насилном и понижавајућом одвојеношћу; могућност да се, ту где је човеку све познато и блиско, почне живот можда другачији од живота предака; осећај да поново вредиш и да сопственим рукама градиш дом.

Оног дана када су се вратили, овим људима се чинило да почиње живот: кренуло је крчење запуштеног, орање, чишћење бунара, проверавање колико је слободно и колико се може кретати. У тој фази почетком лета за домаћинима долазе и породице, чини се да све бива боље и да све иде како би требало. А онда дође крај лета и почетак школске године кад деца крећу у школе којих овде нема или у које родитељи због неуслова и страхова неће да шаљу децу. (Убиство деце на Бистрици код Гораждевца један је од често навођених разлога за такву одлуку.)

Почетак јесени је велики критични тренутак, враћање у реалност и стални, по избегличким камповима и расељеништву стечени осећај остављености и привремености. Тамо где се школа није вратила и где нама школског звона, није се вратио живот. У Жачу се до сада с децом једино одржала породица Дрљевић, до пре неколико дана у шатору, а онда се није могло више: деца су се разболела! Ушли су обновљену кућу јер тамо може да се заложи ватра.

За расељене и повратнике је најважније време – они имају осећај да су га неповратно изгубили и да је поред њих све прошло. Како је могуће да се тако угроженој и осетљивој групи људи, након десет година искуства с повратком, кућице што се могу изградити за месец дана подижу девет месеци, како је могуће преживети ове ледене дане па макар се сада сви уселили у неусловне домове без воде, струје, без икакве изолације?

Трећа и последња фаза повратничког живота наступа после годину и по дана јер тада се повлаче донатори, владе, министарства, невладине организације и разни плаћени душебрижници. У чиновничким извештајима све је јасно: „остварен је важан повратнички пројекат“, „успешно имплементиран и вођен“, постао је „одржив и завршен“, а у стварности се већина места претвори у аветињски пуста села стараца и несрећника који након свега што им се десило немају више кудада оду. Довољно је видети село Новаке код Призрена, Бабљак, Српски Бабуш или Талиновац код Урошевца, па да се осети сва несрећа заборављених људи и неуспелог живота. Етничка мржња, неспособност, чиновничка бездушност, админстративна поквареност и непостојање било каквог плана и бриге дотући ће ове људе. Преживели су рат и избеглиштво, велико је питање хоће ли преживети повратак.

Живојин Ракочевић