Балканске паралеле

Мило, звани Бритва, можда је коначно отишао у политички архив. Као човек који је одсањао и доживео балкански сан, у коме су га носили идеали, кошмари и вртоглави успон, богат као крез, нашао је себи времена да предахне и посвети се бизнису.

Мада ко зна, Мило се већ једном враћао после коначног одласка, и сам није одбацио могућност трећег политичког живота, рекавши мудро: „Боже здравља, видећемо!”

Данас нам Жута греда изгледа као далека реалсоцијална вињета, сећање на време када су адолесценти правили историју по својој мери. Мило је носио прилично раубован попречно пругасти џемпер из Сирогојна, одевен као периферијски ђувегија на грађанској слави. Био је мршав као шљивотрес и пун идеја о новом, богатијем, бољем парчету живота за све.

Све што је обећавао другима, омогућио је себи и својим „младим и лепим” саборцима. Отишао је са власти, рекло би се, у климаксу политичке славе, успешан и имућан, беспрекорно одевен, речит и помало збуњен. Да ли је заиста зглајзнуо по својој вољи? Рекао је да га нико није притискао, а да је само то прећутао својевољност би се још могла и рачунати као мотив.

Ђукановић донекле оставља другачије наслеђе него Санадер, мада је овај открио Јадранку Косор као и Мило Игора Лукшића. Косорова није имала нимало разумевања за ирационалне несташлуке свог ментора, што не значи да ће Монтенегро доживети исто. Просто је незамисливо да Ђукановића неко вија по западним аутострадама, он засад нема где, нити од кога да бежи.

У Србији се наравно откривају и образлажу аналогне хипотезе о томе: има ли Србија Мила, или рецимо Санадера? О томе се говори још од брзог спринта бившег премијера Хрватске на аеродрому. Рекло би се да има више него довољно грађе да се наведена тема рашчивија до краја, ако краја има. Али нама се чини како су наши лоши момци бољи од њихових најгорих, па бежаније бити неће, а самим тим ни јурњаве.

Јавили су се и угледни аналитичари, који тврде да никаквој аналогији нема места, и да се у Србији нико и ништа не може стављати у исту раван са Санадером и Милом, а посебно не са Тачијем. Балкан јесте недељива, општа касаба најгорих невоља и ужасних успомена, али смо ми ипак нешто друго.

Рекао бих да то аматерско аналитичко самољубље има везе са давно нарушеним вредносним системом, у коме је почетком века убијен премијер, а већи број криминалаца и убица данас часно живи са изгланцаним парама. Узгред, у поређењу са њима, Санадер је ситни џепарош, јер је ухваћен као обичан клипан („да л’ због глупости или због грамзивости”, М. Васић).

Све бивше српске гарнитуре на власти уживају у слободи због насушног страха од смењивости власти. „Ако ја њих ухапсим, могу да паднем, па ће они мене!” На тај начин се и одржава погубна симбиоза власти и подземља, цвета политички криминал, а корупција је скоро легитиман извор богаћења нове, високе политичке касте.

Због тога се нико не усуђује да загребе црнило које покрива политичке мотиве за убиство Зорана Ђинђића, из страха да не открије оно што можда већ зна.

Крајем марта, председник Тадић је прогласио борбу против „организованог криминала” до голих мачева. Уз напомену, наравно, да Шарић не може бити јачи од државе. А он је ипак показао да може. Има више пара, може да плати више људи. Председник се жалио да Шарић и блиски му трудбеници имају своје људе свуда где је власт: у парламенту, влади и правосуђу. Министарка правде је тврдила исто што и председник, да нико није јачи од државе, па се тога сетио и вицепремијер те министар полиције Ивица Дачић.

Са инсајдерима криминала у власти, тај аксиом постаје оксиморон, нерешив за врхове власти. Нико није јачи од државе, која је слабија од криминалаца у својим редовима. У паралели са Хрватском, Србија назадује кад се обрачунава са својом необузданом метастазом пљачке и корупције. Тамо се зна: може бити само један, уз неоспорну снагу државе кад тај буде олисичен. Овде је партократска корупција начин живота и нема механизма да буде обуздана. У Црној Гори премијер пада под теретом својих епохалних успеха, и његов опроштајни говор је пример циничног игнорисања логике и стварности.

У Србији се живот одвија између депресивног сиромаштва, ароганције власти и социјалних тензија. Али нема изгледа да се оствари пророчанство Томислава Николића како ће неки вид нове социјалне револуције одувати власт и довести до нових избора. Овде је незадовољство артикулисано на неприродан начин, у очекивању ситних радости и без сабирања заједничке енергије за стварање или рушење било чега.

Зато је и санадеризација или милоизација Србије нешто масовнија него у нашем живописном комшилуку. То што нико од наших не бежи, нипошто не значи како овде живи поштена клика, задовољна кротким народом, а и он њеним властохлепним самољубљем. То је само доказ да живимо у свету у коме је нормално све оно од чега се иначе пред законом бежи главом без обзира.