Будацима на легенду

ВАЉЕВО – "Какав морал под омчом. Овај човек је прекорачио границу смрти". Биле су ово речи познатог индијског државника Нехруа које је изговорио 1955. године на изложби у Њу Делхију, уставши после дубоког наклона испод фотографије Стевана Филиповића, младића и борца са простора бивше Југославије, који је скоро нестварно пркосио џелатима пре него што ће га јавно обесити. Али, човек чијој храбрости се дивио цео свет пред налетом разноразних домаћих идеолошких "ревизиониста" и вандала окарактерисан је као издајник и антихерој на чија обележја се јуришало са будацима, али и експлозивом.
Као по каквом договору, у размаку од само неколико дана, 1991. године "непознати" починиоци су у Ваљеву срушили бисту хероја, док је споменик у његовом родном граду Опузену у Хрватској разнет експлозивом. Нажалост, изузев представника борачких организација, мало ко је дизао глас против ових чинова вандализма, што је подстакло рушитеље да у Ваљеву, пре две године, поново насрну на бисту у центру града постављену на месту где је 22. маја 1942. године извршена егзекуција вешањем. Биста из Ваљева потом је скончала у некој од помоћних просторија Јавног комуналног предузећа "Видрак", где је и даље, јер они који би требало да је врате на постамент имају "преча" посла. У Опузену раскомадани споменик чува се на једном приватном стоваришту. Додуше, и из једног и другог града најављују да ће ускоро вратити обележја на места где су првобитно била постављена, али нико не каже прецизно када.

Ко је заправо био Стјепан Филиповић, назван од сабораца из одреда Стефан – Стева, и како је он то понизио своје џелате, одговор смо потражили од Зорана Јоксимовића, новинара и публицисте из Ваљева, аутора књиге "Поруке испод вешала", која је имала четири издања и тираж већи од 40.000 примерака.

– Најпре морам да кажем да се радило о изузетној личности, а пре свега, о великом родољубу. Један је од првих бораца Ваљевског одреда НОП-а који је за кратко време од обичног борца напредовао до команданта батаљона. Када је пао у руке немачком окупатору, и поред ужасних физичких тортура, остао је нем не одавши ниједан податак о саборцима и одреду. Немци су у својим документима Стеваново хапшење назвали "немогућ случај". Када је дошао дан за извршење смртне казне вешањем, у намери да испоштују формалност испуњавања последње жеље, 26-годишњи борац није захтевао ни цигарету нити да види неку драгу особу, већ је тражио да говори. Један од збуњених немачких официра казао је: па и то је жеља. Када су га српски жандарми спровели до вешала, сам је ставио омчу око врата, при том не извикујући било какве пароле, већ позивајући окупљене грађане да оно што се догађа у њиховој земљи не посматрају мирно него да узму пушке у руке и боре се против окупатора. Упозоравао их је да ће у противном завршити као он. "Видите да смрт није страшна ако знате због чега умирете", изговорио је Филиповић, после чега је погубљен.

Ради застрашивања грађана Стеваново тело је на месту вешања остало још неколико дана, а потом је однето у непознатом правцу и до данас није утврђено где му се налази гроб. Немци су после овог случаја добили инструкције из највиших команди да више не допуштају сличне ситуације, већ да заробљене партизане и њихове сараднике ликвидирају по кратком поступку. Херојски чин младог револуционара задивио је цео слободољубиви свет. Оригиналну фотографију испод вешала први пут је објавио лист "Политика" у тек ослобођеном Београду. Нешто касније направљена је њена репродукција великих димензија која је смештена у Музеј човека у згради Уједињених нација у Њујорку, као симбол отпора против фашизма.

Тешко је разумети ко овакву биографију није у стању, или не жели, да разуме. Споменик и када срушиш остаје споменик – каже једна српска народна изрека на коју се уз непријатности као што је ова са спомен-обележјима хероја Стевана Филиповића може надовезати и друга која вели: ко у небо пљује, на образ му пада!