Србија 2020: судар са чињеницама

Три чињенице. Прва, привредни раст заснива се на милионима слободних инвестиционих одлука милиона људи, а не на томе шта мисле они који пишу или спроводе државне стратегије. Друга, повећање продуктивности заснива се, пре свега, на инвестицијама којима се унапређује технологија. Трећа, у зависности од технологије коју користе, земље се разврставају у иноваторе, оне које користе технологију која се налази близу границе доступне технологије, и имитаторе, оне које су далеко од те границе. Србија далеко заостаје иза те границе – не спада у иноваторе.

Имајући ове чињенице у виду, како тумачити визију изнесену у документу „Србија 2020“ да ће просечна годишња стопа раста БДП-а до краја друге деценије овог века бити пет-шест одсто просечно годишње, да ће две трећине тог раста бити резултат раста продуктивности, и да ће тај раст да се заснива на извозу, односно на инвестицијама у секторе који производе тзв. разменљива добра (она којима се тргује са иностранством)? Извесно је, имајући у виду другу чињеницу, да ће бити потребне лавовске инвестиције како би се применила нова технолошка решења и како би се подигли они капацитети који сада недостају. Ко ту може да инвестира? Они који имају капитал и технологију, кратак je одговор. Ко има и једно и друго? Странци, имајући у виду трећу чињеницу да је Србија далеко од савремених технологија и да оне могу да се прибаве оваквим трансфером. Онда се, сходно првој чињеници, поставља питање зашто би странци инвестирали у Србију, а не у неку другу земљу.

У документу „Србија 2020“ не само да се не одговора на ово питање, већ се тврди да наш досадашњи модел раста, који се заснивао на приливу страног капитала, „осим што није пожељан, више није ни могућ“. Па како онда доћи до капитала и технологије (како бисмо били конкурентни у извозу)? Аутори документа кажу да је први предуслов „довршетак свеобухватне реформе прописа чиме ће бити смањен административни притисак на привреду“. Ја бих лично, независно од визије „Србија 2020“, више волео да се, уместо овог „смањења притиска“, знатно унапреди пословно окружења, по коме заостајемо за многим земљама региона. Међутим, будући да је процењено да нема више прилива страног капитала, онда ово и није битно – уколико није могуће да страни капитал дође, зашто га привлачити? Други предуслов је индустријска политика којом ће се подстицати извоз, тако да треба „успоставити развојну банку“ која би „давала гаранције нашим фирмама за извозне послове“. Дакле, то је основни проблем! Није проблем ниска продуктивност, неодговарајућа технологија, ценовно и квалитетом неконкурентан, а уз то још и по величини недовољан извозни сектор, него то што нема довољно (банкарских) гаранција. Једино што остаје мистерија како ће те гаранције да привуку капитал и технологију?

Са гаранцијама или без њих, очигледно је да без страних директних инвестиција нема ни трансфера технологије и прилива капитала који би се инвестирао, што би обезбедило раст и конкурентност извозног сектора, па тиме и привредни раст заснован на извозу. Шта уместо тога? Документ „Србија 2020“ не каже одакле капитал (каже, међутим, „посткризни модел економског раста и развоја Србије“ на који се документ ослања: из домаће штедње која ће, неким чудом, да се више него удвостручи до 2020. године, мада ни онда неће бити довољна да омогући предвиђене стопе инвестиција), али се може наслутити одакле нова технологија. То ћемо решити домаћим инвестицијама у знање и технологију: циљ број три документа.

За реалистичност наведеног начина за решење технолошке заосталости домаће привреде треба се подсетити на трећу чињеницу наведену на почетку овог текста. Ми у домену технологије, односно науке (фундаменталних и примењених истраживања), значајно заостајемо за светом. Београдски универзитет, према шангајској листи, није међу 500 најбољих универзитета у свету – чињеница је која ме не радује, нарочито имајући у виду да припадам том универзитету, али је чињеница. Србија не може да понуди ништа од оног што је близу границе доступне технологије. А са огромним бројем најбољих који су одавде (неповратно) отишли, тешко да ће то и моћи у некој сагледивој будућности. Ми смо осуђени да имитирамо оно што је већ одавно измишљено. А та имитација се данас најбоље спроводи путем страних директних инвестиција, уз значајан ефекат преливања на остатак привреде. Питајте Кинезе, уколико не верујете.

Када се визије из документа „Србија 2020“ суоче са чињеницама, јавна расправа о том документу може одмах да се заврши.

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ