ТАОЦИ ПРОТИВ ЈАТАКА

Јатаци Ратка Младића, бар власт каже да то јесу, стигли су пред лице правде. Тај процес ће бити затворен за јавност, вероватно да се по Србији не би ширила јатачка искуства. Дакле, шта Србин мора да уради кад му на врата у недоба покуца одбегли ђенерал? Да се сети чувене буновне питалице Рамба Амадеуса из оне рекламе: "Откуд сунце усред бијела дана...!?"

Потера за тим генералом већ је давно попримила трагикомични заплет. Мимо судске процедуре, он је проглашен злочинцем и таквим се сматра у већем делу света. Упркос тешким поразима и очајним стратегијским проценама, многи Срби верују да је он херој. Ето, на пример, годинама пркоси Западу, не допушта да му суде за злочине које су сами починили. Тај Србин, наводно, неће пристати да га везују они које је он једном везивао за најважније бандере Републике Српске.

У свету се чврсто верује како српске власти знају где је генерал. Али, из неког разлога не желе да га хапсе. Ваљда процењују ризике акције унутар разуђене и подељене Србије. Иначе, нико није давао ни пет пара за постављене рокове. Било их је бар седам који су проглашени за последње, све док није направљен акциони план.

Тај оперативни акт је право савршенство склада. Тачно се зна шта ко мора да уради. Тајне службе су овде биле без контроле, пуне сумњи једна према другој. У њихов забран, пак, нико изван те мистичне струке није могао ни да привири. Али, акциони план је могао да крене тек кад је неко закључио како су службе (војна и цивилна), коначно пристале једна на другу.

План је остао велика тајна, исто као и оперативни послови који се воде. Али би морао да буде крајње једноставан и објашњив по својој суштини на крају акције. Од тога још ничега нема. Чули смо Расима Љајића који каже да нико од оних који би морали први да знају, појма нема где је Младић. "Кад га лоцирамо, будите сигурни да ће бити ухапшен!" "Лоцирање" је тако постало најнепрецизнији појам српског новоговора.

Из врхова српских власти стижу редовне рате оптимизма, упркос стерилности акционог плана. Могућ је наставак преговора, чак и ако Младић остане неухватљив. Да ли је то заблуда или мудро достигнуће, није нам још дато да знамо. Али пазарење времена свакако јесте. Заједно са својим бившим јатацима, Младић је склоњен у хладовину. А њу чини нови устав Србије, заједно са пратећом реферндумском кампањом. Шта је један одметник спрам највишег слободарског акта ове државе?

Али, жена која је најузбудљивији део свога живота посветила поправљању Балканаца, неизбежна госпођа Дел Понте – љутито је кренула у своју турнеју по бурету барута. Одједном јој је Младић био мало, па је Србији испоручила затезну камату. Затражила је и Караџића.

Министар Велимир Илић се одмах заложио за њено смењивање, али изгледа да је тај разумни предлог остао без међународног одјека. У кабинету премијера Коштунице, тужитељица је била нешто кроткија, и за ту прилику је оставила Караџића по страни. Сцена се поновила по ко зна који пут: госпођа енергично тражи хапшење, јер би Младић после покојног Милошевића, заиста био врхунац њене тужилачке каријере.

Ови наши климају главама, обећавају. Шта би друго? Показују да се труде и да ће све учинити, као и до сада... Српска власт решава битна питања за опстанак државе. О нечему одлучује Србија, али оно што је најважније, можда ће нам издиктирати јачи. Мисли се да је наше да изражавамо пркос, да не пристанемо, па шта буде. Свакако нас чека још једно историјско "не". Шта ће бити после тога, то већ није могуће предвидети. Али, у читавој конфузији око српске националне судбине, Младић је зарђали ланац са теговима око ногу.

Не саплиће Србију бегунац сам, него му помажу они што не желе да смакну окове, бојећи се да не осакате ногу. У вези са Младићем има и чистих математичких калкулација: шта и ко добија ако га ухапсе пре избора. Шта ко губи, и колико? Српско бирачко тело не излази радо из апатије, али га краткорочне сензације могу усталасати и те како! Хапшење у најгорем тајмингу могло би Србију да накриви удесно и да садашњу власт избаци из релативне концентрационе равнотеже.

Из акутних хајдучко-јатачких односа, могуће су многе противречне рачунице. Затворено суђење јатацима могло би да се разуме и као наглашена ревност у проблему коме нема решења. Такви процеси углавном су архивирање прошлости и прављење места за прашину и маглу. Бивши јатаци не знају ко су садашњи, а Ратко Младић мора да је и овог часа негде на кирији. Али, "лоцирање", то је посао тежи од било чега. И за то је министар Велимир понудио своје објашњење: "Ми смо наследили те старе системе, те службе, нисмо променили систем и сада они раде шта хоће!"

Потпуно тачна дијагноза немоћи.