Први лекар без лиценце

Др Еуген Славик je први лекар који је одлуком Лекарске коморе Србије, после правоснажне судске пресуде, остао без лиценце, односно без дозволе за рад. Овај лекар са Института за неурохирургију Клиничког центра Србије, подсећамо, осуђен је јер је у више наврата, од 8. децембра 2008. године до јануара 2009. године, за лечење и операцију дечака који је оболео од тумора на кичменој мождини од оца тражио мито: прво 300, а после операције још 200 евра. За то је изречена  судска пресуда: др Славик је добио четири године затвора због примања мита, плус меру забране обављања делатности.

То је Лекарској комори Србије први пут после четири пуне године постојања, отворило могућност да искористи своје право и изрекне меру привременог одузимања дозвола за рад у трајању од шест година. Мера је привремена јер је реч о кривичном делу примању мита, а не погрешном или несавесном лечењу, када је лекару могуће по члану 198 Закона о здравственој заштити одузети лиценцу и трајно. Такав лекар више никада не би могао да ради самостално, осим уз стални надзор колеге.

Одлука Лекарске коморе Србије враћа наду и пацијентима и лекарима. Уједно је и опомена докторима који мисле да ће своје материјалне жеље остварити узимањем мита. Ризик по такве је конкретан: стуб срама и одузимање лиценце.

Први пут је за конкретно дело конкретан лекар конкретно санкционисан. Лекари су задовољни. Кажу, најзад се покренуо механизам да лекари који блате целу професију својим неморалним поступцима и бескрупулозношћу буду санкционисани, јер им је доста генерализација да сви одреда траже мито од пацијената. У конкретном случају безобзирност је стварно достигла врхунац, јер је мито тражио имућан лекар од радника Градске чистоће за лечење детета оболелог од рака.

Ма колико ми, обични грађани, тражили да Лекарска комора реагује брже и санкционише оне који праве грешке у лечењу или траже мито од пацијената, истина је да Комора није изнад редовног суда и да може да реагује само тамо где се воде судски спорови. Комора чека завршетак судског поступка и изрицање пресуде зато што су се одлучили на такозвано застајање са поступком. Јер, када би осудили некога пре суда и када би Суд части одузео лиценцу, што иначе има право да уради, таква одлука би се могла сматрати притиском на суд. Та пракса је, како кажу у Лекарској комори, у складу са ставом Европског суда за људска права у Стразбуру.

Утврђивањем јасних правила и санкционисања оних који су немаром или пропустом у лечењу направили лекарску грешку спречава се бежање лекара у такозвану дефанзивну медицину, односно избегавање тешких операција, ризичних анестезија и компликованих захвата у страху од судских спорова.