Последњи дани „Црвене заставе”

Крагујевац – Тек покоји радник пустио је ових дана сузу за „Заставом“. Сага о аутомобилском гиганту, на десној обали Лепенице, где је 1962. године званично пуштена у рад прва југословенска и балканска фабрика моторних возила, завршена је дефинитивним доласком „Фијата“ у Крагујевац. На том месту више неће стајати име „Заставе“, исписано јарком црвеном бојом, већ само знак торинског гиганта, са којим је још 12. августа 1954. године потписан уговор о куповини лиценце која је коштала 350 милиона тадашњих лира.

Иако ће крагујевачка фабрика аутомобила формално постојати још годину-две, док и званично не буде избрисана из регистра активних привредних субјеката, (практично ће бити угашена 15. јануара, ове године, до када ће и последњи радник морати да се изјасни за неку од опција социјалног програма Владе Србије), њен суноврат се дао наслутити много раније. Распад СФРЈ, политичког и економског простора на коме је „Застава“ са 56.379 запослених играла једну од кључних улога, означио је почетак краја за фабрику која је током 57 година постојања произвела више од четири милиона аутомобила. Без финансијских ресурса и могућности да се обнови иоле озбиљна производња, фабрика је током деведесетих година прошлог века само таворила, а прва деценија овог века прошла је у тражењу одговора – како упокојити „мртваца“.

„Заводи Црвена застава“, како је гласио пун назив предузећа, морали су бити декомпоновани и реструктурирани, односно распарчани на више целина, да би се делови некад јединственог индустријског комплекса лакше продали током приватизације, која није имала алтернативу. Средином 2001, само у једном дану, отпуштено је око 15.000 радника, а држава их је скућила у фиктивној фирми „Застава запошљавање и образовање“, где се плата добијала за останак код куће.

За (не)раднике, силом прилика одвикнуте од посла, више није било места у фабрици, а њихова судбина окончана је пред крај прошле године, одлуком Министарства економије и регионалног развоја да са списка запослених у „Застава аутомобилима“ избрише 1.566 преосталих „пролетера“. Они су остали без ангажмана у заједничком предузећу државе и италијанске компаније „Фијат аутомобили Србија“, у коме је торински гигант, са 67 одсто удела у капиталу, већински власник.

После 20 година мрцварења, прича о „Застави“ је завршена, изгледа, на једини могући начин – доласком компаније која је од самог почетка, од 1953, учествовала у развоју домаће аутомобилске индустрије. Те 1953. десило се нешто посве неуобичајено за комунистичке режиме и земље „источног блока“, будући да је врх КПЈ одлучио да распише конкурс за куповину лиценце и тако отвори границе за долазак страних произвођача аутомобила. Од укупно осам фирми, једне америчке и седам европских, понуда „Фијата“ је била најбоља. Већ наредне године у погонима Војно-техничког завода монтирано је 17 „кампањола“.

Изградња праве фабрике аутомобила почиње неколико година касније, а највећи допринос стварању домаће аутомобилске индустрије дао је Првослав Раковић. Овај визионар и стратег умео је да сакрије своје планове, а 1959, на преговорима са менаџментом „Фијата“ у Торину, који су трајали 47 дана без прекида, успео је да добије кредит од за то време невероватних 30 милиона долара. Уместо за 32.000, како је предочио руководству КПЈ, Раковић је у Крагујевцу започео градњу фабрике са производним капацитетом од 80.000 аутомобила годишње.

Први путнички ауто направљен у Крагујевцу, 1955. године, био је „фијат 600“, а његов „имењак“ од 750 кубика постао је „фића национале“. За 30 година производње са „Заставиних“ трака сишло је 923.427 „фића“. У међувремену су се ређали „тристаћи“ и „кечеви“, све до 1980. године, када почиње серијска производња „југа“. „Застава“ је у својим погонима успела да изнедри још „осмицу“ и „флориду“, али ниједан од модела није достигао славу „малог аута великих могућности“.

Од 1985, када је кренуо пројекат „Југо Америка“, па све до 1992. године, на тржишту САД продато је око 140.000 „југића“, вредности око 350 милиона долара. То је, међутим, била „лабудова песма“ крагујевачке фабрике аутомобила.

Већ 1989, иако је те године остварила рекордну производњу од 230.057 возила, „Заставу“ су потресле политичке размирице и затварање иностраног тржишта. Економска блокада и убрзани развој моћнијих фабрика аутомобила заувек су прекинули нит развоја српске аутомобилске индустрије. Пројектили бомбардера НАТО-а само су докрајчили већ руиниране хале и застареле производне линије. У куповину најсавременијих роботизованих машина „Фијат“ ће до краја ове године уложити око 400 милиона евра, али ни на једном аутомобилу произведеном у Крагујевцу више никад неће стајати „Заставин“ знак.

Бране Карталовић

---------------------------------------

Југословенски гигант

Површина „Завода Црвена застава“ износила је 300 хектара, под халама је било око милион квадратних метара, а производне линије биле су дугачке 15 километара. У фабрици је радило 30.000 машина, а утрошак струје од 15 милиона киловат-сати месечно био је раван потрошњи града од 150.000 становника. „Застава“ је сарађивала са више од стотину коопераната од Љубљане до Скопља, а индиректно је за фабрику било везано око пола милиона људи. Први ауто склопљен у фабрици, 1953. године, био је амерички џип марке „вилис“.