Трчкарање испод дуге

Нема те „кризе” из које нас неће извући „реформе”!Од шездесетих година прошлог века, кад су те две кључне речи пуштене у оптицај, животи нам прођоше у ритму њиховог клацкања. А протеклу деценију обележиле су не само те већ и скоро све друге структурне политичке формуле наслеђене из идеолошког вокабулара југосоцијализма и Милошевићевог доба. Према једном истраживању, у четрдесет Милошевићевих говора (од 1986. до 1990) лексеми „реформе” и „промене” употребљени су триста педесет један пут, или, скоро девет пута по једном говору.

Невероватно звучи чињеница да су у послепетооктобарском времену поновљени и многи бисери из бољшевичког лексикона. Тако смо чули и читали како треба отворити неке нове „фронтове”, покренути „демократске мобилизације”, протежирати „напредне” елементе и како се, изнад свега, „точак историје не може вратити уназад”... Један министар у Влади Србије (2. октобра 2005) изјавио је да су посланици једне од странака демократске коалиције „забили клипове у точкове” истој, владајућој коалицији. За новогодишњи број (2005) једног тиражног дневника, тадашњи премијер Србије дао је велики интервју који је насловљен као „Преломна година”, што је синтагма коју је најрадије и најчешће користио Драгослав Дража Марковић, а исте новине, истим поводом (2006) насловиле су интервју са дотичним премијером: „Година великих расплета” („Године расплета” је наслов познате књиге Слободана Милошевића, објављене 1989). Један министар у влади овог премијера (13. октобра 2006), у свом троцкистичком узлету, изјавио је пред ТВ камерама: „Спровођење реформи је једна перманентна револуција!”

Али прича о континуирању политичке лексике не своди се само на нотирање изанђалих мантри којима политичка номенклатура покушава да нас замајава, већ о доктринарној потреби (боље речено: нужности) политичких првака да тако поступају! Реч је о томе да је живот генерација уловљен у утопијску матрицу, да политичке пројекције нису постављене према рационалној циљности (домену опипљивог), већ према оностраној сврховитости (проласку испод дуге која, мање-више, у свим митологијама означава мост између овог света и раја). Наш преображај, дакле, постулира се као спасоносни момент, као скок кроз капију времена: најпре је то, у југосоцијализму, био црвени социјални рај, па, у последњој деценији прошлог века, национални спас, а у таман истеклој декади улазак у ексклузивни европски клуб. Пројекција је монументална: Србија, мусави балкански Том Сојер, протрчавајући испод европске дуге, премеће се у Хајди европског југоистока!

Међутим, тај мегабилборд херојског искорака мора се надоградити вињетама које ће ретуширати општевидљиво тапкање у месту. Тако је настао потпојмовник краткорочне смислености великог пута ка Бриселу, где се својом комичношћу или неподношљивошћу (како за кога) нарочито истичу „изградња Коридора десет” и „развој малих и средњих предузећа”. Али од стратешке је важности средњорочни лексикон. Кључна фраза у овом сектору свакако је „бољи живот” са подваријантом „боља будућност”. Те синтагме пробиле су се у речник баш свих учесника замућене српске идеолошке сцене, као и у лексику црквених прелата.

Наравно да су ове две формуле коришћене у Милошевићевим јавним иступима, а у спомињаном узорку, изрази „бољи живот” и „боља будућност” употребљени су више од десет пута. Месец дана пре скупа на Газиместану (24. маја 1989) један београдски дневник, у наслову преко целе стране, сажео је поруку тадашњег вође: „Бољи живот је први задатак!” Бизарно је да се, у то време, на београдској телевизији, емитује популарни хумористички серијал „Бољи живот” и да је, тада, објављена информација како је то Милошевићу омиљена серија. А писац сценарија, који је серију и насловио, Синиша Павић изјавио је да је насловну шифру „Бољи живот” посудио из арсенала агитпроповских парола које су му ушле у уши на омладинским радним акцијама. Коначно, пре месец дана, Јосип Јошка Броз, приликом предаје потписа за регистрацију своје партије (6. децембра 2010) изјавио је да је примарни циљ те нове странке „борба за бољи живот”!

Онострано (есхатолошко) завлачење живљења и пратећа епско-епилептична песмарица довела је, очито, до замора материјала. Стасава прва неесхатолошка генерација за коју је, према озлоглашеној сличици, она вечна дуга постала лако ломљиви излог иза којег мами нимало мистични циљ – пар фирмираних патика.