Сарадници сунца – царским резом

Мене није изненадио текст „Сарадници сунца се поново рађају“, јер сам га ја измамио из „тастатуре“ Поп Д. Ђурђева, директора Змајевих дечјих игара. Неким колегама сам текст послао електронском поштом, и они су мени своје мишљење тако послали. Неке сам усмено питао шта мисле, да ли да отварам тему оснивања удружења писаца за децу, па сам добио и њихове одговоре. А сасвим у складу са својим домаћим сељачким васпитањем, уграђеним у токове модерне мангупске демократије, понудио сам своје ставове и јавности, објављујући их у „Политици”.

Колега Ђурђев се однекуд нашао погођеним.

Мени јесте био циљ да мало разбудим свести и савести, да измамим аргументе за трезвено промишљање о статусу стваралаштва за децу у Србији, а не никако да „приказујем литературу за децу у прилично ружном светлу“. Да позовем колеге на устанак, да сачувамо ауторитет стваралаштва за децу који су нам обезбедили Вучо, Десанка, Ћопић, Радовић, Лукић, Антић... Да дамо крила младима, обдаренима, да узлете. Дакле, ништа pro domo sua, јер ја сам своје одгуслао, него управо због оних рођених „између педесет и неке и седамдесет и неке“, које Ђурђев брани од Радовића и мене.

Али да кренемо од почетка.

Ђурђев пише: „Нејасно је откуд информација да се Змајеве дечје игре придружују предлогу да се поменуто удружење оснује...“ „Чак ни ја лично нисам био за оснивање удружења писаца за децу...“ „Идеја о оснивању тог удружења крчка се већ неко време...“ Дакле, из ових извода се лепо чита да није „нејасно“, него не може бити јасније откуд та идеја. Кад се већ „крчкала“ неко време зашто Змајеве дечје игре (у даљем тексту ЗДИ), или Поп Ђурђев лично, или ти млади писци „којима је досадило...“ нису јавно о томе проговорили, него је то морао да уради Ршум, „старац Фочо од стотину љета“? Да не заборавимо да би ЗДИ, као институција, морале да се позабаве оваквим проблемима, дилемама и темама, судбоносним за ствараоце и стваралаштво за децу. Уместо да предњаче, оне каскају за проблемима и дилемама! А истина говори да се прави успех не постиже отаљавањем проблема и дилема него коришћењем нових идеја и шанси!

У име те истине ја сам годинама тражио од Поп Д. Ђурђева да позове „писце из лектире“ (мој тадашњи израз за Д. Максимовић, Д. Радовића, Д. Лукића, М. Алечковић, М. Данојлића, Д. Ерића, Љ. Ршумовића...) и са нама поразговара о једној јединој теми: Како унапредити рад ЗДИ? Обећавао је, није одржавао обећања и догурао је да се сад спрда са „писцима из лектире“ трпајући их у некакав измишљени сукоб са „новим снагама које су стасале и стасавају...“ Није свестан да то води у нове невоље. Заборавља да највеће несреће нису настајале из сукоба правде и неправде, него из сукоба две правде! Подмеће да „колеге рођене између два светска рата“ имају „добро ухљебљење, синекуре и националне пензије...“ И још „много тога“ што немају „рођени између педесет и неке и седамдесет и неке“. Жалосна инсинуација, да није смешна! Превидео је, рецимо, да би „нове снаге“ добиле „националне пензије“ морају прво да буду пензионери, са годинама стажа или годинама живота!

А онда нам се сервира прича о награди Удружења књижевника Србије која носи име Михаила Ћуповића, за коју први пут чујем! Ја већ годинама нисам члан УКС и о томе појма немам. Питам се зашто П. Д. Ђ. помиње ту награду? Онда ми он сам даје одговор: „Направите анкету међу писцима па ћете видети да више од половине, под условом да нису Златиборци, немају појма ко је дотични...“ Ко маца око вреле каше, П. Д. Ђ. наговештава да је то нека моја „ујдурма и зврчка“, јер сам и ја Златиборац!

Иначе, у већем делу свог текста Поп Д. Ђурђев се слаже са мном: „Откуд толико скрибомана и епигона у цеховској организацији писаца...“ „Нико више ни за чију идеју неће да изгара, ма како она била добра...“ „Свако има право на свој сан, али ако жели да га досања и претвори у јаву мораће то сам...“ После ове реченице сећање ме одведе у седамдесете године, када се родила идеја о Институту који би се бавио феноменима и тајнама детињства, који би се звао ЗМАЈ и налазио се у Новом Саду. У то време директор ЗДИ био је Драшко Ређеп и подржао је свесрдно идеју. ЗДИ би биле и остале манифестациони део Института, који би израстао у научну установу. Чак су и неке паре обезбеђене тада за ту идеју. А онда се догодило да су ЗДИ објавиле књигу Миће Данојлића „Овде поток, онде цвет“, коју су политички и борачки јуришници напали и приморали ЗДИ да уништи своје издање. Д. Радовић, Б. Ћосић, Б. Црнчевић. М. Данојлић и ја престали смо да долазимо на ЗДИ. Ова четворица пре мене никад више нису, али ја сам после 15 година почео долазити, јер сам добио обећање да ће се ЗДИ извинити деци и М. Данојлићу за оно што су учиниле. Нису испуниле обећање, па мене поново нема на ЗДИ. Толико о „храбрости и поштењу“ које П. Д. Ђ. помиње на крају свог текста. Додуше, он храброст и поштење помиње поводом моје (народне) изреке „рећи попу да је поп, а бобу да је боб“, умисливши да народна изрека говори о њему („поп“), поредећи га са сунђером из цртаћа („боб“), што не може ни у сну да се доведе у везу.

Што се тиче Сарадника сунца и Академије која би се тако звала, то је идеја која се ослања на ону давну идеју о Институту! Она се још „крчка“ и јасно је да је то мој (и не само мој) давнашњи сан, али од кога не одустајем и волео бих да га остваримо заједно: Змајеве дечје игре, нове снаге и писци из лектире! Наравно, уз неопходну, фамозну „политичку вољу“!

А ако то, из било ког разлога, не буде могло, Бог ће помоћи па ћу га остварити сам, пре или после мог пресељења у вечна ловишта!