У паклу се песме обично не пишу

У најновијој књизи изабраних песама „Анђео ми бану кроз решетке”, коју је објавио Културни центар Новог Сада, јер је Стеван Тонтић добитник награде „Мирослав Антић”, песник каже: „Разлупане улице. Разлупани кораци”, „Разлупане лобање у разлупаним болницама”, „Разлупани фетуси у разлупаним материцама”, „Разлупане мајке над разлупаним хумкама” (песма „Гроза”).

Стеван Тонтић (1946, Грдановци код Санског Моста) завршио је студије филозофије и социологије у Сарајеву, где је живео до 1993. године. После вишегодишњег егзила у Немачкој, вратио се у крajем 2001. у Сарајево. Аутор је, између осталих, збирки песама: „Наука о души и друге веселе приче”, „Хулим и посвећујем”, „Црна је мати недјеља”, „Праг”, „Сарајевски рукопис”, „Благослов изгнанства”, „Свето и проклето”... Објавио је роман „Твоје срце, зеко”, две књиге есеја, антологију „Модерно српско пјесништво”. Са песником Виктором Калинкеом превео је на немачки „Лирику Итаке” Милоша Црњанског.

У више својих књига (поезија, проза, есејистика) описујете сарајевску ратну драму. То је, и даље, за вас опсесивна тема?

Свако ко је изнео живу главу из те кланице, из тог бродолома „јужнословенске цивилизације” и државе Југославије, носиће до краја живота печат тог апокалиптичног искуства. Човек не заборавља ни обичну претњу смрћу, а камоли такав међунационални турнир у убијању, мучењу и прогону људи којем је био изложен месецима или годинама. Утолико је то код мене „опсесивна тема”, везана не само за рат у Босни, већ уопште за поражавајуће откриће невероватног потенцијала и моћи зла у човеку и његовом свету, у историји која се прави средствима бруталне силе.

Како са ове временске дистанце гледате на грађански рат у Босни и Херцеговини?

Рат је почео пошто су на референдуму за независност БиХ припадници бошњачког и хрватског надгласали припаднике српског народа. На тај рат увек сам гледао као на највећу заједничку лудост вођа, политичара и генерала сва три народа, и oних који су им, на овај или онај начин, верно служили. Временска дистанца није променила мој основни став о бесмислу и перверзности тога вишегодишњег крвопролића. Само што је, по природи ствари, интензитет непосредних доживљаја из средишта ратних збивања, из сарајевског гротла, интензитет патње и очајања, битно другачији, претопљен у сећање. То је учинак времена и потискивања којим жив створ брани своје ментално здравље. Иначе би лоше завршио. У БиХ је у послератном периоду око хиљаду бивших ратника извршило самоубиство. То нешто говори о вредности друштва за које су се борили. Већина је, просто, отерана у рат. Знамо да није било ни воље ни памети за мирну дисолуцију заједничке државе, или њен преображај у некакву конфедерацију. А срљање у ту катастрофу подстaкла је и надгледала тзв. међународна заједница.

Песме „Сарајевског рукописа” (1993), један немачки лист је назваоизвештајима из пакла. Књига је лирско сведочанство, песнички дневник, о страшном времену?

, али мене је мој анђео чувар обавезао да призоре и, уопште, „раскошно” искуство тог ужаса, страха и патње, покушам пренети у језик поезије. Своју и егзистенцију других осећао сам већ поживинченом и уништеном, па сам помислио да је песничко сведочење о том разгоропађеном безумљу једино што би могло имати неког смисла. Као траг који остављам по налогу савести и саме песничке уметности. Велики свежањ тих песама послао сам најпре као „поруку у боци” у Београд, где их је Михајло Пантић објавио у „Књижевним новинама”, 1. јануара 1993.

Да ли је све морало да буде тако сурово?

Кад је већ било – морало је. Са будаластом вером у ефекте употребе грубе силе, са багателном ценом људског материјала (војничког и цивилног), није ни могло бити другачије. И какав би то рат био ако се не би показао у свом пуном пљачкашко-убилачком „сјају”!

У насловној песми „Анђео ми бану кроз решетке”, налазе се и стихови: „То што си спознао муке пакла,/ прошао кроз страх, шибе и метке – / прими ко дар, милост и судбину:/ сама те Божја рука такла”. Откуда толики мир, стишаност, спокојство?

То је „стишаност” песничког субјекта у лику анђела који објављује своје шокантно, али важно сазнање о светском злу од којег је ипак (ко би рекао!) јачи – глас поезије. Јер – „све је у томе: пјев твој не гине”. Тако се бар тај песнички субјект нада, и та нада је све што му је преостало. Без те наде и вере, ако и неосноване, морао би да дигне руке од свега, да капитулира. А ако се ту осећа неки мир, онда је то мир сабијен у строгу форму израза, у чијој дубини ипак ври.

Порука анђела је: „Ко смрт натпјева, то је мој пјесник”. Да ли је слављење живота – песников пут ка бесмртности?

Песник мисли на насилну смрт, јер она природна – ма колико „несхватљива” – може да дође као милост, спас. А „натпевати” смрт, особито неправедну смрт невиних, захтев је живота који се управо тада указује као светиња – никаква сила нема право да нам га узме. То је и основни порив духа, веровали ми у бесмртност или не. А поезија је одувек славила чудо живота, и онда када је откривала његове најмрачније стране.

Занимљив је ваш однос према Богу, према религији, вери?

Одувек сам водио своје разговоре с Богом, понекад га славио или благо зачикавао, понекад се и жестоко парничио. Само што и парничење иде њему у славу. Ко је видео на шта је све човек у рату (богме и у миру) спреман, пожелео је да га нека виша сила уразуми.

Ви не вичете, не проклињете, показујете скрушеност, помиреност

са оним што се догодило. У вашим стиховима нема мржње?

Викање и проклињање у поезији не вреде ништа, мржња још мање.

Нисам помирен са свим што се збило, најмање са злочином било којег предзнака. Но како све то, сада и заувек, остаје неизменљиво, прима се у корпи животног следовања отровних плодова историје, „дарова” судбине.

Скоро једну деценију провели сте у Немачкој. Каква су вам сећања на те дане?

Двојака. Био сам све време без посла, одвојен од породице, с муком продужавао визу и мењао боравишта, али сам објавио неколико књига и књижица на немачком, и ипак преживео искључиво као писац. Стекао сам и доста пријатеља, упознао значајне песнике које сада, као „слободњак”, преводим.

Непосредно пред повратак из Немачке, објавили сте збирку „Благослов изгнанства”. У свему покушавате да нађете и нешто позитивно?

Ниједно изгнанство није благословено, али за прогнанике из ратних подручја и диктаторских режима представља некакву „луку спаса”. Свим новим невољама упркос.

Поново сте у Сарајеву. Да ли је то онај град који сте напустили 1993. године?

Свакако да није, после свеколиког разарања и погибије, „педагогије” неповерења према верски и национално другоме. Град је, зна се, културно-историјски јединствен по много чему, занимљива туристичка дестинација, али је састав становништва битно измењен, многе вредности и симболи напросто су прекодирани. Вратио сам се због стана, да бисмо супруга и ја (она је све време мог егзила преживела као избеглица у Београду) имали негде кров над главом.

Ваше родно село под Грмечом, које данас припада Федерацији Босне и Херцеговине, спаљено је поткрај рата. Остали сте без завичаја, шта песнику значи завичај?

Спаљене су у том рату хиљаде села и заселака, убијено сто хиљада и протерано милион и по људи! Ту је онда неукусно нарицати само над својим завичајем. Поштујем свој завичај, његову лепоту као и његов вековни јад, но давно је речено да је песников завичај језик у којем живи и ствара. Истовремено, песник је често странац у средини којој не подилази.

Каква је, по вама, будућност Босне и Херцеговине?

Волео бих да та силно пострадала земља и сви њени људи доживе мирна времена напретка и благостања. Данас могу само да кажем: нека им је Бог на помоћи!

Да ли размишљате о још једној сеоби?

Човек размишља о свему па и о сеоби, само што не зна увек ни како ни куда.

Црни хумор и иронија карактеристични су за вашу поезију.

Такво је и време у којем живимо?

Нема тог црног хумора и те ироније који би надмашили црнило и иронију стварности у којој живимо. Зато се многи писци враћају прокаженом реалистичком приказивању, а и сама фантастика поприма укус реалности – све је постало могуће.