О Данкињама и љубави

Састојци овог текста, баш као и у неком прелепом јелу, су: један живот, две земље, „X“ београдских девојака, „Y“ данских девојака – где је „Y>X“, и љубав према женама – неко би то назвао еротским набојем. Имена су цензурисана од стране писца.

Мој велики идол је дански романописац, песник, ТВ-коментатор са Tour de France, филмски редитељ и познавалац жена, Jørgen Лет (Leth). У знак протеста против феминистичког покрета, и неких дргугих ствари, напустио је Копенхаген пре 20-так година и настанио се на Хаитију. Био је тамо дански конзул до пре две године, када је издао књигу ”Еротски људи” у којој је описао свој однос према женском полу. Између осталог је детаљно описао свој сексуални однос са ћерком свога кувара – слуге у својој кући. То је као бомба одјекнуло у Копенхагену, и те исте феминисткиње су допринеле да изгуби титулу конзула, а тиме и све привилегије које иду уз то.

Јøрген је, на моју велику радост, све то шмекерски истрпео и сада је права култна личност скандинавског џет-сета. И управо је Јøрген Лет главни кривац што сам почео да скупљам у глави своја искуства и размишљања о девојкама (то некако лепше звучи од ”жена”) са којима сам, кад се све сабере, провео већи део свог зрелог живота. Ово је први пут да те мисли стављам на парче папира, стога хвала Политици Online.

За пар година ће ми се живот поделити тачно на две половине; први део у родном Београду и други, овај актуелни, у Копенхагену. Остарило се, сазрело се, почињем озбиљно да се бавим политиком у Данској (ту сам на тату – стари комуниста), економија ми је већ одавно дневна тема, и све остало што иде са годинама.

Имао сам срећу да ме мајка родила лепог, високог и правог (физички и у мозгу) – наравно све је релативно – тако да сам са задовољством јурио девојке и по Београду и по Копенхагену, постигавши надпросечне резултате. Све су оставиле траг у мом животу, неке више а неке мање, и верујем да сам и ја тако прошао у њиховим животима.

Београдске улице, гимназија и факултет су имали велики утицај на изградњу мог односа према девојкама у смислу ”која је лепа а која није”, ”која је изазовна а која није”, ”која је cool а која није”, ”која је паметна а која није”, и тако у недоглед. Их колико пута сам јурио неку само да бих се похвалио ортацима у гимназији, мада сам на крају ипак попио такву ”двојку” да сам се пушио три дана. Али тада је то вредело, било је довољно бар што сам стигао до пољупца.

Овде је краћи пут до девојака, пре свега због тога што данкиње имају други однос према љубави и сексу. Овде се често дешава да при првом сусрету са девојком, у неком кафићу или на некој журци, завршис у кревету. Јако рационално – ”свиђам ти се, свиђаш ми се, па шта чекамо?”. Ја наравно ту имам јако велики проблем јер сам научио да је време ”прилагођавања” новој особи дуже од пар сати па се никако не прослављам у тим ситуацијама.

Данкиње су веома рационалне. Феминистичка револуција са краја 60-тих има овде велики утицај на живот жена: постоји једнакост полова на послу у смислу висина плата, просечна жена је сада образованија него просечан мушкарац, после порођаја је чест случај да се наредних 12 месеци дели на равне делове међу родитељима, итд. Наравно све има добре и лоше стране, па тако и ова револуција.

Оно што мени смета код данкиња са којима сам (или сам био) је да њихова женственост и заносност заостаје за оном женственошћу београђанки коју памтим. Нема заносног погледа у маси на журци, нема случајног додира коленом, нема чак ни стравственог стискавца уз ”Wish you were here” од Пинк Флојда. Овде нећеш доживети ”ух…не могу без тебе”!

Сваке године трећина оних који су се венчали се разводи. Борба за заједнички живот и љубав је банализована на материјалне елементе у смислу нова кухиња, кола, скијање, тако да и несто што делује као мало неслагање завршава разводом. А развод је онда јако рационалан, баш као и живот у двоје – нико се не дере, плаче, или слично. Један сусрет у суду и све је завршено.

Статистике показују да разведени мушкарци имају много више проблема да се врате у нормалан живот (посао, нова веза) него жене. У закључку, док су жене узеле феминистичку револуцију јако озбињно и градиле свој нови идентитет мушкарци су спавали на ловорикама и сада плаћају цех. Можете мислити да сада овде постоје курсеви за мушкарце на којима се уче да кажу ”ућути, молим те!”, са нагласком на ућути.

Ја сам рођен у Београду и некако лако сам ову, условно речену неравнотежу полова спазио одавно. Мој релативни успех са данкињама се можда може и приписати томе да имам другачији однос према њима него просечан Данац. То је однос где ја отворим врата дами, опазим да је била код фризера или да је купила ципеле – ништа што већина мојих београдских ортака не би урадила. Овде то пролази јако добро!

Па шта сад, вероватно се питате. Па ништа! Београд никада неће бити Копенхаген, и обрнуто. Београђанке никада неће бити Данкиње, и обрнуто. Ја, или ћу живети задње дане овде или ћу се вратити у Београд. Вероватно ћу, подсвесно, тежити некој узвишеној девојци која је мешавина свега доброг београђанки и данкиња. Да ли ћу због тога завршити сам или са неком ”док нас смрт не растави”, не знам. Надам се искрено да ће ово друго да ме снађе, у сваком случају радим на томе јако озбиљно.

Поздрав са севера и чувајте и мазите ваше девојке драги мушкарци јер без њих, на сву срећу света, не можемо.