Тринаесто прасе

Оде наше Зоне у Загорје! Добро, није баш Загорје, али је свакако лијепа њихова, а у њој је наша јужњачка лепотица свакако главна!

Како то телевизијски програм зна да намести, у истом дану Катарина Радивојевић виђена је и у врањанским димијама и голе гузе, како су већ захтевале ситуације из сценарија, у београдској екранизацији класике, Сремчеве „Зоне Замфирове”, односно у „Најлепшим годинама”, загребачкој руралној серији по инстант медијској литератури.

Наставља се хистрионско кружење по терену суседних држава које тиме успостављају делом бар заједнички културни простор. Што се телевизије тиче, ова главна улога дата глумици из Србије, засад изузетак (из оба смера гледано), повећава могућност да се досегне равнотежа у актуелној размени. Иако драмска продукција, првенствено на РТС-у, у Србији цвета, хрватске серије веома су заступљене и редовне на србијанском екрану, захваљујући увозној политици пре свега ТВ Б92, а затим и ТВ Пинк. Обрнутог нема.

Ако је, како се тврди, данас прави уредник телевизије постало тржиште, односно гледалиште а не политика, као некад, могло би да се протумачи да за серије из Србије, толико жанровски разноврсне у последњих неколико година, публика у окружењу није заинтересована. Могло би се, такође, извесно објашњење тражити у чињеници да је тамо много мање ТВ кућа уопште, а емитера с националном фреквенцијом посебно, те се простор мора штедети за домаће програме и светске хитове.

Како год, има ту по свој прилици и нечег политичког. Кад привредници тешко послују у том суседству, кад ни најбољи произвођачи не могу тамо да пласирају своју робу а најмоћнији трговци да отварају своје супермаркете, ни телевизијски посленици немају нарочите шансе за продор. Пошто се при продаји оваквих медијских производа не може рачунати са особитом финансијском добити, прекогранични промет важан је због престижа, утицаја и придобијања симпатизера.

Мада их Б92 здушно рекламира а по новинама пише да ће се „Најбоље године” гледаоцима брзо „подвући под кожу”, по првим епизодама у то није баш лако поверовати. Чини се да хрватским ауторима боље полазе за руком урбане теме и ликови, амбијенти и заплети, а кад је реч о хумору – једино је без мане она у ТВ серијама већ прослављена сплитска, далматинска духовитост.

За творце „Најбољих година” срећа је што више не делује Субнор па нема организације која ће реаговати на спрдње са сенилним Титовим партизаном, од кога су направили машкару и сеоску луду. Протестоваће, можда, неки појединац. Али кога за то брига...

А оно локално несташно тринаесто прасе ионако не може да се побуни и да каже, рецимо, да би му било милије да се зове Хрвоје а не Гојко.