Стефан и Теофил имају исти циљ

Зоран Миленковић (62) један је од најбољих професора музике на свету. Доказ за овај став су, пре свега, успеси његове деце. А има их седморо: двојицу синова из првог брака и петоро из другог. И сви су, сем двојице најмлађих, истакнути уметници.

У браку с Лидијом рођени су Стефан (33) и Филип (30), а с Маријом Карлом Теофил (11), Тимосена (8), Атанасије (7) и близанци, који имају по два имена, а рођени су пре три месеца: Петар Илић и Ратко Владислав.

После Стефана Теофил је најистакнутији уметник у породици. Прексиноћ је са Атанасијем и Тимосеном одржао концерт у Скупштини града. Било је то, од јануара 2008, четврто представљање виолинисте Теофила у Београду. Зоран, са породицом, већ девет година живи у Италији, али планира да се следеће године пресели у Београд, а тада ће се, каже, и као професор, потпуно посветити само својој деци, као некад Стефану. Јер, Теофил, Атанасије и Тимосена имају преко 50 првих места на конкурсима широм света!

У ком окружењу сте одрасли?

Мој две године млађи брат Војкан, некад новинар РТС-а, и ја рођени смо у Панчеву, а одрасли у Мостару. Наш отац Предраг био је војни пилот, па је више био на небу него на земљи, а уз нас је увек била мајка Душанка. После 1965. смо се преселили у Београд, где сам завршио средњу школу и музичку академију.

Шта Вам је дала музика?

Све лепоте живота. Заљубио сам се у Лидију. Њен инструмент је клавир. Ушли смо у брачну заједницу 1976. Следећег лета нам се родио Стефан, а три године касније и Филип. Из Београда смо 1992. отишли у Италију због догађаја у Југославији.

И како Вам је било?

Били смо у једном лепом и срећном браку до 1999, до оног ружног догађаја кад је Србија бомбардована. Стефан је тада, као велики уметник, већ три године био у Америци. И донео сам тада судбоносну одлуку. Нисам више могао да живим по наметнутом правилу, само као Стефанов отац и његов професор. Решио сам да уживам у животу, на свој начин. Искључиво као Зоран Миленковић!

Који је био епилог тог става?

Нисам више био с Лидијом. Кренуо сам у нови живот од нуле. И емотивне, и физичке, и породичне. О томе сам обавестио породицу и пријатеље, а Марија Карла, моја студенткиња, 31 годину млађа од мене, само је завапила: „Молим те, поведи и мене”. И ја сам то учинио.

Шта се догодило пре тога?

У позадини наше одлуке да заједно пођемо у нови живот није се догодио никакав претходни инцидент, сентиментални или грешни, па се морало... Напротив. То је у почетку била моја једносмерна одлука да идем новим путем, а њу су родитељи раније одбацили без правог објашњења! Она је Италијанка. То је за мене судбински везано. И моја прва супруга, Лидија, пореклом је Италијанка.

Како је Филип ушао у музику?

Он је у музику ушао на мала врата, а завршио је академију лепих уметности у Верони и ради као компјутерски дизајнер. И он и Стефан су факултетски образовани и имају доживотне послове на неодређено време, ако много не „таласају”. Филипа нисам гурао у музичком смеру као што то нисам радио ни с једним дететом. Само сам им музику нудио. Тако је то са децом. Ни на шта их не можете натерати.

Као ни кад је јело у питању?

Тачно. Деци све, као и храну, можете понудити, а они то узму или оставе... Филип је у музику ушао као самоук, а сад, ипак, увелико свира у Италији с разним рок групама. Његов инструмент је бубањ и све врсте удараљки. Изузетан је перкусиониста за све врсте музике, посебно за џез који је врло сложен за бубњара. Остали су се определили за виолину сем Атанасија који је виолончелиста.

Како сте доживели растанак са Стефаном?

После музичких школа у Београду Стефан је, по препорукама из Америке, требало да прође и кроз њихову високу школу „Џулијард академију” у Њујорку. То је за њега било само трасирање терена за коначан успех у свету музике. Американци су тиме желели само да кажу – он је и наш производ! И он је то учинио. Имао је тада 19 година. Знали смо да је то коначно одвајање од нас. Доживео сам то као једну од тужних истина. Као смрт. Јер, то је била болна реалност. А с друге стране то је потпуно природно. Ипак, на аеродрому у Милану, кад је одлазио од нас, морао сам да му кажем: „Тешко је не бити патетичан у оваквим ситуацијама, али молим те да никад не будеш патетичан. Буди чвршћи од мене”.

Шта је Стефан све радио у Америци?

Све донедавно је био професор на „Џулијард академији” у Њујорку, а и на универзитету у близини Чикага. Међутим, сад је, за неко време, прекинуо рад на „Џулијарду”, јер му је то веома напорно. Сад се определио само за концерте и предавања на универзитету.

Да ли сад доживљавате Теофила као Стефана?

Они су различити и по карактеру и по темпераменту, па чак и као таленти. С друге стране, као њихов отац и професор не поредим их ни као ученике. Не налазим ништа заједничко у њиховом односу према музици, па ни у начину доживљавања живота. Али, кад би кренули један на исток, а други на запад састали би се у истој тачки, на пола пута – имају исти циљ.

Како то објашњавате?

Поједностављено речено – кад би требало скочити у воду Теофил би прво скочио, па би се у води питао да ли зна да плива, а Стефан би се прво питао да ли зна да плива, па би се онда бућнуо... Међутим, у оба случаја се ради о таленту за „пливање”. Знам да би обојица препливали одређену деоницу. У питању је само Стефанов рационалан став и Теофилова велика вера у инстинкт.

А какви су спортисти?

У тим искушењима не могу да их поредим зато што је Теофил још преслаб за кик-бокс, фудбал, џудо и падобранство, спортове којима се Стефан предаје од петнаесте године. Пре две године, кад смо сви били код Стефана у Чикагу, и ја сам, у овим годинама, са Стефаном искочио из авиона. Пожелео је то и Теофил, али...

Да ли Стефан мисли на децу?

Нажалост – не. Недавно се развео од Ани Азнавурјан, а сад се на то моје питање брани одговором: „Имам за децу још времена”. Али, мислим да ће он све мање имати времена за брак и децу, јер има све више обавеза, па се може десити да прође као мој брат Војкан који је имао много вереница, а ниједно дете... Али, уочи Нове године Стефан је дошао код нас да упозна двојицу најмлађе браће.

Да ли сте срећан човек?

Ја сам себе, одавно, самозвано прогласио за најсрећнијег човека на свету, иако моје животно искуство није опште применљиво, јер није универзално. Оно се многима допада, али, на другој страни, многе и плаши.

Како доживљавате свет...

Ову светску актуелну ситуацију видим као могућу катастрофу сличну трагедији „Титаника”! И мислим, не симболично него стварно, да нам прети исти сценарио као онај на том броду кад су музичари остали да свирају до последњег тренутка, до губљења тла под ногама. И зато тврдим да само док има музике има и смисла и наде за све нас... Јер, тамо где нема звука нема ни живота.

... а како, после толиког искуства, љубав?

Љубав је – карактер. Имати љубав и пренети љубав је начин живљења. А начин живљења је огледало карактера. Наравно, има особа које нису у стању да воле. А бити без љубави је страшан хендикеп.