Спорту ресор у влади

Потпредседник Олимпијског комитета Србије и посланик Народне скупштине Снежана Лакићевић-Стојачић,  истиче да није политичар у спорту, већ "спортиста" који се бави "високом" политиком последњих седам година. У прилог тој тврдњи је и њена такмичарска каријера и каријера спортског радника чији је врхунац (у овом тренутку) једногласан избор за шефа Олимпијске мисије Србије на 29. летњим олимпијским играма у Пекингу 2008. године...
– То је нешто најлепше што ми се десило у каријери. Била сам шеф наше мисије на Медитеранским играма, али бити шеф олимпијске мисије на Олимпијским играма у Пекингу, на Играма на којима се после 96 година Србија враћа на олимпијску сцену и, уз то, бити прва жена на тој функцији је заиста изузетна част. То је, наравно, велика обавеза за мене, али Пекинг 2008. је и велика обавеза за Олимпијски комитет Србије и за све спортске савезе, јер се наш спорт не налази у лагодној ситуацији. С једне стране имамо изузетно тешке олимпијске норме, а с друге кризу резултата која је наслеђена урушавањем читавог система у деведесетим годинама. У претходних пар година систем је поново успостављен, али његови плодови осетиће се тек када садашњи јуниори, који постижу сјајне резултате, стасају у сениоре. У спорту се, нажалост, на резултате мора да чека много дуже него у другим областима, – упозорава Снежана Лакићевић-Стојачић.

• Да ли то значи да ће наш олимпијски тим бити мањи него у Сиднеју 2000. и Атини 2004?

– Као и пре петнаест година ми смо поново присиљени да кренемо из почетка, овог пута без спортиста из Црне Горе, али сада је ситуација знатно тежа јер смо у међувремену остали без највећег броја квалитетних стручњака и спортиста, који су отишли у иностранство, а спортски објекти су потпуно пропали. Сада сваки спортски савез, пре свега у екипним спортовима, мора да нађе најбољи систем такмичења да би се колико, толико надоместио мањак квалитетних екипа (кошаркаши су то, изгледа нашли у Јадранској лиги), а све нас радује повратак индивидуалних спортова. Дуги низ година ми смо успехе на међународној сцени везивали за тимске спортове и стрељаштво, а последњих неколико месеци освојене су медаље у три базична спорта – атлетици, пливању и гимастици.

Прво је Оливера Јевтић освојила "сребро" у маратону на Европском првенству, затим су Иван Ленђер и Чаба Силађи освојили златну и сребрну медаљу на Јуниорском првенству света у пливању, а почетком октобра на Светском гимнастичком купу у Марибору Нишлија Милош Пауновић освојио је бронзану медаљу, а Костолчанин Аца Антић четврто место. Уз веслање које постиже добре резултате већ дуги низ година и све боље кајакаше то је нада да се у будућности у сасвим новој димензији појавимо на олимпијској и спортској сцени.

Чека нас велики посао

 • Каже се да је спорт одраз друштва у којем делује...

– Иако смо протеклих година живели на истој адреси, променили смо по три државе и то је оставило последице на сваког од нас, па и на спорт. Међутим, о томе се није много говорило. Спорт је био тема само после великих успеха или великих неуспеха, али нико није засукао рукаве и покушао да поново изгради урушени систем. Чека нас велики посао, а да има наде за наш спорт прво је показано Уредбом о националним признањима и новчаним наградама за освајаче медаља, чиме је укинуто дискреционо право власти и политичара да од случаја до случаја одређују колико вреди неки спортски успех. Још значајније је то што је спорт добио место у Уставу. Први пут добијена је основа за законско уређење ове области. Тиме смо добили и наду да у некој будућој влади добијемо миностарство спорта. Ја сам неуспешно подносила амандман за министарство спорта, али верујем да ћемо у новој држави коју стварамо спорт бити посебан ресор у влади. Министарство спорта нам је неопходно, не због лечења комплекса ниже вредности, већ због чињенице да транзиција још није закачила спорт и да ни Устав, ни Закон о спорту не могу у потпуности да уреде ову област. Потребно је да се спорт нађе и у другим законима, да се стимулише улагање у спорт, да се обезбеде пореске и царинске олакшице, да се спорт ослободи пореза на додату вредност... У нашем спорту нема довољно високостручних професионалних кадрова (исти проблем осећа се у свим областима), поготово не кадрова специјализованих за спортско право, за финансије у области спорта и за друге области које се отварају транзицијом (за њихово стварање и едукацију потребне су године). Због тога нам је потребно министарство спорта. Оно би требало да се бави легислативом, али и "брендирањем" Србије у спорту.

• Нови Закон о спорту који би требало да уважи промене које су се десиле и да их санкционише још је далеко од Народне скупштине. Каква је његова будућност?

– Закон о спорту је веома важан, али није то једини документ који нам недостаје. Пре свега потребно је да одредимо националну стратегију у спорту, да се одлучимо шта ћемо и на који начин развијати, чему ћемо поклонити највећу пажњу. Закон о спорту требало би да омогући реализацију националне стратегије и предлог до којег смо дошли иде у том правцу. Међутим, проблем су била два члана која се односе на приватизацију у спорту. Као правник нисам за то да се Закон о спорту бави приватизацијом јер тако добијамо "лекс сцецијалис" о приватизацији. Нови Закон о спорту требало би да буде закон који ће трајати, а приватизација у спорту, која је свакако неминовна, обавиће се за неколико месеци. Због тога би приватизација у спорту требало да буде део закона о приватизацији, а мислим да ће Закон о спорту бити на дневном реду следећег сазива парламента. То је најреалније. 

• База нашег спорта се у последњих 15 година смањила готово три пута, а без масовности нема ни врхунских резултата. Како доћи до ње?

– На министарској конференцији у Паризу пре пар година саопштен је податак да долар уложен у спорт и физичку културу у развијеним земљама штеди три долара социјалних давања. Код нас је ситуација алармантна. Имамо висок број инвалидских пензија, деформитета код деце и омладине и пребукиране рехабилитационе центре. Због тога је бављење спортом обавеза политике и сваке интелигентне државе. Држава мора да поправи ситуацију у школском спорту и не сме да дозволи да се школске сале које је обновила издају приватницима и да они наплаћују деци њихово коришћење. Данас ако желите да вам се дете бави спортом морате да платите две, три, па и четири хиљаде динара. За двоје деце то је готово пола просечног личног дохотка а то највећи број родитеља не може да издржи. Спорт не сме да буде само привилегија богатих – морате да имате избор – и због тога мора да се врати у школе, кроз спорт као изборни предмет, али и кроз секције. Јасно, наставници физичког васпитања морају да се стимулишу и да им се омогући усавршавање, јер то је једини начин да нове генерације почну да се баве спортом, да се спортска база прошири и да клубови селекцијом најталентованијих дођу до шампионског материјала.

ОКС преузима права и одговорност

• Док ми спортске успехе и неуспехе меримо кроз учинак у спортским играма, у свету се пре свега вреднују резултати постигнути у атлетици, пливању и гимнастици. Код нас су базични спортови у немилости јавности, али и државе...

– Свакако, базични спортови заслужују посебну пажњу не само у школи већ уопште. Они су основа свих спортова, први корак ка врхунском спорту и здравој нацији. Да се послужим примером гимнастике којом сам се бавила: у њој се учи координација покрета, управљање споственим телом и када то савладате лакше ћете да шутнете лопту, а гимнастика нам је у тешкој ситуацији, тежој чак и од атлетике и пливања. У последњих 25 година у гимнастичке справе по школама није уложен ни динар, тако да се још користе "Еланове" справе старе и по пола века. Једину гимнастичку дворану имамо у Новом Саду. Опремили смо је у пар последњих година, а Београд је једини главни град у Европи који је нема. Сада смо добили обећање од "Универзијаде 2009" да ће Београд до 2008. добити дворану за спортску гимнастику, а надам се да ће успех Милоша Пауновића и Аце Антића на Светском купу, допринети да Ниш и Република обезбеде средства да се поправе услови за бављење гимнастиком у овом граду. Недостатак услова умногоме је и разлог што ритмичку гимнастику имамо само у Београду...      

• Идућа година биће одлучујућа за испуњење олимпијских норми. Да ли Олимпијски комитет спремно дочекује 2007. и своје обавезе?

– Наша обеваза је да спортистима омогућимо што боље услове за припреме јер ће се у 2007. одржати највећи број квалификационих такмичења. Програмска комисија брине о свим кандидатима за учешће у Пекингу. Њихови програми су верификовани, а сада очекујемо да Држава обезбеди 160 милиона динара неопходних за припреме олимпијских кандидата и учешће на квалификационим такмичењима, према детаљно припремљеним програмима. У Пекингу не можемо очекивати чуда, јер се чуда у спорту не дешавају. Сваки успех резултат је систематског, стрпљивог и дуготрајног рада, а наш национални олимпијски комитет досад без директне везе са буџетом није могао да утиче на припреме па ни на резултате наших репрезентација и појединаца. Био је као чардак ни на небу ни на земљи, а сада Олимпијски комитет Србије преузма право и обавезу да брине о врхунском спорту у Србији, заједно са гранским спортским савезима. Уз  право и обавезе преузеће и одговорност за резултате на олимпијској сцени, – закључује Снежана Лакићевић-Стојачић.