Ко су нови српски добротвори

Петар Срнић један је од нових добротвора Универзитета у Београду. Он, његова супруга и кћерка, оставили су три стана, а од пре годину и по дана стипендирају и чувене тројке, које студирају Машински факултет. Брат и две сестре из околине Ваљева испите дају редовно, уписали су другу годину. То је сад већ више фамилијарни однос, они су га највише обилазили у болници када га је, како каже, здравствени цунами принудио да се пензионише.

– Размишљали смо шта ћемо са имовином, могли смо станове поклонити цркви, болници, али смо дошли до закључка да је најбоље улагање у науку и да се некако одужимо Универзитету на којем смо се школовали. Једини услов у тестаменту био је да предност при избору стипендиста имају студенти рођени у Моравичком округу одакле потичем – прича овај дипломирани економиста, чији се станови налазе на најлепшим локацијама у Београду. Четврти стан ће, вероватно отићи за завршетак цркве у родном селу.

Ружица Беба Павловић поклонила је Универзитету своју слику „Оплакивање Христа” из 2005. године. Каже да је васпитана у духу Хесеа – да је живот у давању, а осим тога, њен супруг професор др Велибор Павловић управо је у згради Ректората, у којој причамо, промовисан у доктора наука.

– Када дођете у неке године, а без деце сте, мени је 82., онда постанете још мудрији и бољи. Атеље ми на Коларцу, ту станујем, па често пролазим поред ове зграде која ми и сама личи на ренесансну слику. Љубав према сликарству ми у генима, отац ми је био париски ђак – иако по струци електроинжењер, био је заљубљеник у ликовну уметност – износи нам Беба Павловић део своје животне приче.

„Сваки задужбинар је судбина и сваки заслужује причу”, каже Јасмина Кабадаја, руководилац сектора за имовину и задужбине Универзитета у Београду, који последњих година води битку са државом, станарима, законима, општинама, бирократским заврзламама, не би ли повратили имовину по којој је између два светска рата био сврстан међу три најбогатија у Европи. Два фонда се, рецимо, третирају као стара девизна штедња грађана и та средства нису доступна.

Др Невенка Жаркић Јоксимовић, проректорка, подсећа да се капитал УБ процењивао на више од милијарду долара и да је универзитет имао 77 задужбина и 11 фондова пре Другог светског рата.

– Од 1995. године почео је повратак имовине Универзитета и може се рећи да смо у немогућим условима успели немогуће. Решењима Министарства културе 2003. године обновљен је рад 13 задужбина и два фонда, али ми приходујемо од само седам. Тренутно водимо око 50 судских спорова, неке смо ставили у мировање јер не можемо да плаћамо таксе. Тешко је водити спор у име задужбине од које немате прихода, а ни Универзитет нема средстава – каже Кабадаја и додаје да се чека Закон о денационализацији.

Републичкој дирекцији за имовину, наставља, поднет је списак имовине коју потражује Универзитет, на основу документације која постоји, јер део је и нестао.

– На том списку је 86 задужбина чији повраћај тражимо. То су углавном зграде и имања, 90 одсто је у Београду, али има и у околини Шапца, Бора… У некима су сада приватне фирме, чак и неки приватни универзитети… Покушали смо преко општина да их повратимо, али су неке одбиле да врате имовину, попут Звездаре, Палилуле, Земуна и Савског венца – објашњава саговорница.

Упркос свему, 2003. године кренуло се са три стипендије, да би прошле године стигли до 200 стипендија. У 2010. је остварен приход од три милиона и 600.000 динара.

„Тешка су времена, има кашњења у плаћању закупнина, али све више студената стипендирамо и све више зграда одржавамо. Нама су зграде враћене у катастрофалном стању, отпадале су фасаде и балкони, никада нису кречена степеништа, инсталације су дотрајале, кровови прокишњавали… Нико није водио рачуна о тим зградама – станари нису могли да откупе станове, а општине нису биле заинтересоване за одржавање”, објашњава Кабадаја и каже да су то сад најлепше зграде у Београду.

Она додаје да се захваљујући и томе враћа поверење људи у начин управљања имовином и да се поново јављају људи који желе да завештају своју имовину Универзитету, чак и ако то значи да ће своје наследнике да лише наследства. Многи инсистирају на анонимности, а поклањају куће, стилски намештај, новац…

– И данас има оних који схватају колико је важно за један народ и државу да имају умне људе који могу да вуку напред, који су схватили да је значајно да нам млади људи остану у земљи. О задужбинарству се није довољно писало, многи који би урадили нешто слично нису довољно упознати са овом могућношћу. Свима њима врата Ректората су отворена – каже проректорка Жаркић Јоксимовић.

У школској 2009/10. години додељено је 230 стипендија (7.200 динара по стипендији), седам награда, плаћена је једна школарина.

– Дух задужбинарства се обнавља, али потребна је већа подршка државе и да се већ једном уведе ред у ову област. Примера ради, у регистру Министарства култура има више од хиљаду задужбина, фондова и фондација, а активно је само 20, 30 одсто – каже Марина Обрадовић, која је била стипендиста Универзитета за последипломске студије на Факултету политичких наука. Како каже задужбинама се бавила и као новинар, тако да је одлучила да своје знање на ову тему продуби путем завршног рада прво на дипломским, а после и на мастер студијама и да се на тај начин одужи УБ…

Ненаду Ковачевићу је остао још један испит до краја редовних студија на Правном факултету у Београду и каже да му заиста никада није на првом месту био новчани део стипендије, већ чињеница да је неко приметио и поштовао његов рад.

„Нема свако привилегију и част да поред свог имена напише да је стипендиста одређене задужбине, што је за нас и обавеза да једнога дана вратимо оно што смо од других тако дарежљиво примили. Моја порука овим племенитим људима, уз захвалност, садржи се и у речима Иве Андрића: да обични људи умиру само једном, а задужбинари два пута – једном када заиста умру, а други пут када умре њихова задужбина”, каже на крају Ковачевић.

Сандра Гуцијан