Ничија деца

Постоје ствари од којих окрећемо главу јер чини нам се да нити можемо помоћи, нити имамо снаге, опхрвани сопственим бригама, да посматрамо и туђу муку. Постоје чак и новински текстови које из сличних разлога не читамо. Да сам ја читалац овог текста, овде бих вероватно прешла на следећи, јер бих знала да следи нешто мучно. Такав је човек, избегава бол, и то је сасвим нормално. А с друге стране, све док избегавамо суочавање са туђим болом, веће су шансе да се бол тог другог продужава до унедоглед.

За мене је зима често време суочавања са туђим болом. Промрзла ромска дечица на раскрсницама, старци у подераним ципелама који чепркају по контејнерима, ћопави мршави пси збуњени на семафорима... Кад сам ја била дете, а то је било веома давно, пре скоро пола века, учили су нас да се тужне ствари дешавају још само тамо негде у Африци и показивали нам гладну афричку децу на коју слећу муве, као симбол једине преостале неправде тог, по свему осталом, праведног и срећног света. А онда, како су године одмицале, туга је полако мењала континенте, ширила се у неправилним и непредвидљивим замасима, и данас, све и да хоћу, не могу а да не видим да је има свуда, у количинама које су милионима пута веће него што један људски живот може да поднесе, да саосећа и да савлада.

Кажу да када почне да вас боли тај ,,светски бол” једино мудро и рационално што можете урадити то је да се концентришете на нешто мало, конкретно и оствариво. Један корак као парафраза целе неухватљиве стазе. Тај један корак могао би да буде град у коме живимо, а који ове зиме, као и многих претходних зима, може да се назове и градом туге, у зависности од расположења у коме га сагледавате. Шта се дешава са Националном стратегијом о социјалном становању, рецимо? Зашто још није усвојена? Кад би била усвојена, кажу стручњаци, можда се више не би виjорио онај тужни мали дим из неког огњишта одмах испод велелепног новобеоградског тржног центра и можда се она деца више не би играла тако што натрчавају на точкове аутомобила.

Знам један чопор бело-жутих лепих паса који се оштенио пре две године на једном градилишту близу ,,Арене”, и видим их данас, не растају се, сви су и даље заједно, већ порасли, греју се на зимском сунцу, протерани са своје грађевине на којој је данас нова луксузна зграда. У тој згради квадрат ће коштати две, можда и три хиљаде евра, али овим псима то значи само да су изгубили јазбину у којој су се оштенили. Великим црвеним словима, на неком од интернет форума, бесни грађанин пише: ,,Само је питање дана кад ће неко дете бити заклано!” И ја га разумем. А истовремено га се и гнушам. Јер знам да се не удубљује у контекст већ као и већина обраћа пажњу само на последицу. Моја комшиница је бесна што старац који свакодневно обилази наш контејнер испретура ђубре и понекад поцепа кесе и не врати све тамо где је било. Неуредан неки бескућник. А наравно, и наш комшилук, као и сваки други градски комшилук, има понеку жену која редовно храни уличне псе, понекад их одведе код ветеринара, импровизује им склониште картонима и покушава да им олакша тај јадни псећи живот. И да мало умири своју савест. Наравно да је сви други гледају као да је луда. И гунђају себи у браду, али тако да неко ипак чује, да ће нам ,,та жена навући читав чопор у улаз” и наравно да им смрди и наравно да је то одличан повод да се истресе још један праведни гнев. Увек оригинална идеја да јој се неки псећи измет однесе на кућни праг такође је у оптицају.

Шта човек, који није бескућник, који има храну и огрев, али није ни у власти нити има неку моћ, шта такав човек да ради у граду туге? Опасно је жмурећки ићи кроз живот, и опасно и штета. Протуриш зато неки динар кроз прозор аутомобила и ето га већ неки паметњаковић на сувозачевом месту да те подсети да ће те паре пропити дететов отац пијаница. Па нек попије, није ни њему лако, што се мене тиче.

Овај текст не даје ниједан одговор. Чак не поставља ни сувисла питања, ништа од онога што се већ и сами нисте питали хиљаду пута, ходајући улицама. Ја само знам да нисам за то да се туга склони да је ја не бих видела, већ за то да се њени узроци решавају систематски. Рачуницу је лако извести и нећу тиме да се бавим. Тачно се зна колико би коштало да се град уреди тако да свако у њему може да живи достојанствено, и човек и животиња. И тачно се зна да држава за то има новац.

На крају крајева, све се своди на питање свих питања: ко је тај ко одређује приоритете?