Посао је добар и у Џибутију

Чачак – У потрази за послом, Србима више није далеко ни Џибути. Отуда се недавно, после четири месеца извиднице, вратио Јовица Илић (69) и сад чека вести са Црвеног мора. Добре, нада се.

– На обали се гради насеље од 623 куће, свака између 70 и 90 квадрата, са инфраструктуром, болницом, поштом и продавницама. Уколико посао добије италијанска фирма „НБ инжењеринг“, на терен ћемо повести око стотину радника из чачанског краја – каже Илић за „Политику“.

У тој држави, у ствари луци у Аденском заливу, боравио је заједно са Божом Новаковићем, власником „НБ инжењеринга“, и Болетом Бошковићем, геометром из Новог Сада. Тих стотинак дана радили су за кувајтски „Локрети“ који производи елементе за монтажне куће и сада, у фазама, поставља неколико хиљада домова као помоћ сиромашном Џибутију.

– Фирма „НБ инжењеринг“ конкурисала је за монтажу фабрике бетона, постројења за префабрикацију и монтажу самих кућа, и очекујемо исход преговора које води Новаковић.

Илић прича да Џибути живи од истоименог главног града и у њему луке која опслужује сва три копнена суседа, Сомалију, Еритреју и Етиопију, док је све остало „камење, трње, камиле и козе“. Држава има 800.000 становника од којих две трећине живи у луци, остали су номади. Наднице обичних радника домородаца су 1.000 франака док мајстори зарађују од 1.800 до 2.500 франака (1 долар = 175 франака), а наши грађевинари могли би зарађивати од 1.000 до 1.800 евра месечно, уз смештај, кувара и лекара, али без пензионог осигурања.

– Температура преко лета достиже 50 степени са доста влаге у ваздуху, али ко хоће да ради наћи ће решење. Накваси се пешкир, савије око главе као чалма, и терај даље.

Јовица је из родних Врнчана на Каблару пре пола века кренуо по грађевинама, не бирајући фирму ни државу. Радио је на „Лимским ХЕ“, затим у „ТЕ Обилић“ осам година, па дуже од две деценије за београдски „Енергопројект“ као мајстор и пословођа: 6,5 година у Перуу, четири у Ираку, три у Малезији, две у Нигерији, једну у Замбији и шест месеци на југу Судана у Џуби, на граници са Угандом.

Данас живи у Трбушанима под Кабларом, бори се да нађе неки нови посао и себи и другима, и радо листа збирку успомена. Нарочито драге су му управо оне са суданског југа, где су 1978. године само двојица наших радника, други је био Лука Стегњајић, били послати да отклоне мање кварове на тек завршеним резиденцијама и пословним зградама које је подигао „Енергопројект“.

– Мучили смо се без хране, стално бежећи од инсеката чији су ројеви били непрозирни као ноћ. Ногаре кревета стављали смо у шерпе са водом да се бубе ноћу не би пеле у постељу, а лавабо је ујутро био пун жутих мрава, новодошлих из канализације. Они су јели све редом, па и нашу столарију: отвориш прозор а он се само сручи.

Шта преостаје Србину у туђини, него да се снађе:

– Лука и ја пронашли смо неки казанчић који су оставили претходни мајстори, и то нам је дало идеју како да улепшамо живот у Џуби. Почели смо да сакупљамо банане и урме, трпамо у казанче и правимо шећерушу – сећа се Илић.

Данас у мислима држи жежено сунце Џибутија, од завичаја удаљеног 11 сати лета.

Гвозден Оташевић