Чије је „ојкање”

Традиционално певање, ојкање, карактеристично за читаву динарску област, недавно је проглашено за нематеријално културно добро Хрватске при Унеску. Иако је ова врста архаичног напева обележје целог Балкана, а научници га сматрају наслеђем православног живља, недавно је у емисији на ХРТ-у, под називом „Ој” (документарни серијал „Шкриња”), ојкање приписано искључиво хрватској културној баштини.

Тренутно се, прецизније речено, ојкање налази на листи Унеска као значајно, али угрожено културно наслеђе које захтева хитну бригу, како би било очувано, а предложено је као кандидат хрватског културног наслеђа још 2009. године.

Према речима Ненада Грујичића, песника и аутора студије и антологије „Ојкача”, у емисији су изговорене тврдње које су далеко од научног.

– Древно ојкање је привилегија Балкана, изводи се у целом динарском појасу, Кордуну, Лици и Банији и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори – каже Грујичић.

Грујичић наводи низ примера порекла ојкања, које су прикупљали стручњаци на терену од 19. века. Тако Лудвиг Куба, чешки етномузиколог, наводи у свом тексту из 1899. године, да је ојкање као начин певања „у православним крајевима особито обљубљен”.

– У Хрватској га налазимо код православних пребјеглица из Босне и Србије. И у Црној Гори се свуда тако пјева – бележи Куба. Грујичић цитира и Владимира Дворниковића, који каже да је ојкање пронашао у Далматинској Загори, када ју је посетио 1936, којем су ојкачи рекли да је ојкање „плач за Косовом”. Душан Умићевић, у тексту из 1939. године пише: „У свим крајевима где је ојкање сачувано, ојка само православни свијет”. А Станко Опачић 1972. године пише да су се домаће ојкаче звале и „пјевање ћирилицом”.

Ненад Грујичић сматра да би Министарство културе требало да уложи протест на ову номинацију, заједно са Босном и Херцеговином или Републиком Српском, како би ојкање постало део светске нематеријалне баштине у којем учествују Срби.

– Бојим се да у нашим институцијама не постоји довољно инвентивности, мотивације и потребе за истицањем овог феномена, као што је то било код групе агилних хрватских предлагача – каже Грујичић.

Додатни проблем у случају са ојкањем, као и другим нематеријалним наслеђем у региону, јесте и то што држава Хрватска веома озбиљно и приљежно ради на слању „кандидата” за звање неопипљивог културног добра још од 2004. године. Држава Србија је тек средином прошле године усвојила Конвенцију о нематеријалној културној баштини, а надлежно Министарство културе је крајем прошле године почело да прикупља предлоге од појединаца и институција и прави прелиминарну листу предлога. Душица Живковић, помоћник министра културе Србије, у новембру прошле године изјавила је да ћемо и ми номиновати ојкање на листу културног наслеђа, уз могућност да оно буде кандидат као баштина региона. За сада се као српски кандидати помињу крсна слава, коло „моравац”, народне песме из Врања и Пчињског округа, сабор у Гучи, Рајачке пивнице, влашка магија... Иначе, поред кашњења за регионом, српске стручњаке који се баве нематеријалном баштином очекује и веома компликована процедура сакупљања података о одређеном неопипљивом добру, које подразумева и озбиљан рад на терену, па је процењено да ће листа наших кандидата бити формирана крајем ове године.

С. Стаменковић    

-----------------------------------------

Хрватски медији о ојкању

Поводом одлуке Унеска да се ојкање стави на листу нематеријалне баштине, Хрватска новинска агенција Хина је 16. новембра прошле године пренела:

Ојкање је остатак илирског и праилирског певања с подручја античке Далмације, данашње Далмације, БиХ и Црне Горе, које су Хрвати усвојили и сачували. Ојкање је „врло старо певање у коме музиколози виде најстарије облике вишегласја”.