Дан после

Србија није и не сме остати иста после овонедељне емисије „Инсајдер” у којој је анализиран механизам пљачке у „Колубари” тј. у ЕПС-у. При томе, није нам о пљачки речено ништа посебно ново, што нисмо знали и о чему се до сада није говорило. Показано нам је и потврђено нешто много горе и опасније – правосудни органи, тј. држава, нису предузели ништа да се лопови, чија се имена и адресе боравка знају, приведу правди и казне. „Инсајдер” нам је заправо показао постојање и лагодно стање државно-институционално-партијске мафије. И повећао мучнину коју сви осећамо гледајући шта нам се догађа.

Цео случај је опет отворен „наопачке“. Било би логично да полиција и истражни органи, тужилаштво и судије позову новинаре и поносно их упознају са тиме како су открили и разбили ланац вишегодишњих злоупотреба и крађа у „Колубари”, па да ови кроз низ „реконструкција“ о томе известе јавност. Код нас је група храбрих новинарки Б92 ухватила за руку полицију, тужилаштво и правосудне органе, одвела их на место злочина, прострла све доказе о пљачки и рекла изволите, радите свој посао. Оне су (још једном) одрадиле оно што је био посао државе – како је то омбудсман Саша Јанковић тачно рекао поводом чињенице да се Бранкица Станковић налази у својеврсном кућном притвору а „спортско-навијачка мафија“ о којој је говорила – на слободи.

Исход овог пута не сме бити формирање нове полицијске јединице која ће даноноћно чувати новинарке. Само конкретна акција привођења СВИХ пљачкаша, темељна и квалитетна истрага и адекватне пресуде, уз одузимања имовине, једва могу повратити танки трачак оптимизма који у овом тренутку држава неумесно промовише. Акценат је на једва.

Чињеница да пљачка траје годинама и да се институције и министри, као и у случају неких нових, по количини покраденог мањих злоупотреба, бране тврдњом да је „све било и јесте по закону“ (!)застрашујућа је и показује директну умешаност политичких структура које доносе и спроводе законе који такву пљачку легализују. То несумњиво доказује да су многи наши изабрани и именовани људи из институција на неки начин укључени у ту мрежу, било као лопови или као корумпирани заштитници пљачкаша.

Пример „Колубаре” објашњава много тога што нам се догађа и утолико је тежи јер је штрајк рудара био један од преломних догађаја петог октобра. Не верујем да ти исти рудари нису видели и нису знали за пљачку. Зашто су они и њихови синдикати о томе ћутали? Дакле, крали јесу „тамо неки“ али смо у томе индиректно, својим ћутањем, учествовали сви. Нека се просветни и здравствени радници топло обуку и правац „Колубара”. Тамо је покрадено отприлике онолико колико траже за повећање својих плата. Испреплетеност и свеобухватност мреже лоповлука објашњава између осталог и зашто је свим средствима годинама пружан отпор формирању независне ревизорске комисије.

Постоји неколико сценарија који су могући уколико се случај „Колубара” гурне у неку фиоку заборава: једни кажу државно-институционална мафија ће увести владавину чврсте руке како би заштитила себе и своје интересе. Други кажу Тунис и Египат, трећи: Сабља!

Као непоправљиви оптимиста између редова читам назнаке акција које морају забринути лопове: Нови директор „Колубаре” је за две године смањио трошкове закупа механизације за невероватних 30 милиона евра уз једнаку продуктивност! У том светлу склон сам да тумачим нестрпљење и упорне захтеве опозиције за ванредне изборе. Само ако на време дођу на власт моћи ће да спрече истрагу и прикрију своју евентуалну укљученост у ову или сличне пљачке.

Ја лично се надам, скоро па очајнички верујем, да је још увек могуће да мала група одлучних и храбрих људи другачијом политиком разбије ову државно-институционално-партијску мафију. Мислим да таква група постоји, додуше као мањина у политичкој елити, и препознајем је у онима који упорно, упркос свим опструкцијама и тешкоћама, одржавају Србију у процесу прихватања европских стандарда, и то не због приступања ЕУ већ због дубоког уверења да Србија може и мора постати правна држава.

Само недвосмислена подршка таквим људима и одлучна промена постојећих политика може нам повратити помпезно промовисани оптимизам.

директор Грађанских иницијатива