Још смо способни да се смејемо себи

Београдска премијера филма „Мотел Нана” Предрага Велиновића, у којем главне улоге тумаче Драган Мићановић, Николина Ђорђевић и Зијах Соколовић, биће одржана сутра у 20.30 у „Сава центру”. У продукцији кућа „Сиријус продакшн” из Београда и „Визарт филма” из Бањалуке, „Мотел Нана” реализован је према сценарију Ранка Божића, а прати живот београдског професора историје Ивана који због шамара, удареног ученику, бива суспендован, а нову шансу у послу и животу, проналази у планинском селу у Босни.

– Филм је настао према мојој причи „Мотел Нино” и та прича се више бавила проблемима педагогије, него заједничким животом у разрушеној земљи. Ранко Божић је то оставио и одатле кренуо. Желели смо да се бавимо и критиком утицаја западњачких правила живота која се често натурају нашем, за то неспремном менталитету, и тешкоћама које појединац има да прихвати правила новог светског поретка – објашњава у разговору за наш лист редитељ Велиновић, који се после филмова „Сенке успомена” и „Волим те највише на свету” одлучио за мелодраму о љубавном троуглу између професора историје Ивана, Јасмине која из Немачке долази у Босну, коју је напустила пред рат, и власника мотела Хазима.

– Наши јунаци су различити, али се они нису ни потукли, нити оружјем спречавали једни друге да иду. Они су схватили да су у својим животима усамљени. Када погледате шта су дојучерашње комшије, пријатељи, сарадници радили једни другима у рату, све је теже поверовати да се то може лако заборавити. Некако је у ваздуху, или у земљи, остало записано пуно тога – сматра редитељ, који истиче да када је пре снимања „тражио једну реч, која би носила атмосферу филма, та реч је била – меланхолија”.

– Током десет година мојих сталних путовања кроз Босну, осећај сете и одређене непроменљивости и тескобе, толико је присутан да ће човек, чим стави камеру, и дуго снима кадар, несумњиво то пренети на платно – каже Велиновић, иначе професор режије на београдском ФДУ и бањалучкој Академији уметности, чији филм изазива смех код гледалаца.

– Хумор у „Мотелу Нана” настаје из неразумевања, или из различитог разумевања живота јунака. А после хумора, у грлу гледаоца, остају туга и сета зашто се не разумеју, кад мисле врло слично. Само што то не кажу, одлуче да прећуте, из ината, поноса, или неке горштачке одбојности и самоће – истиче редитељ, који сматра да се „ми као народ све мање смејемо зато што је хумор који нам се нуди толико примитиван и прост, да је неретко и увредљив”.

– А можда смо проживели таквих двадесет година да смо заборавили колико је смех леп и лековит. Зар мислите да је много народа у Европи који су живели попут нас? Али, сачували смо оно што многи други не би, способност да се смејемо себи и својим поступцима – указује наш саговорник, који није желео да се у свом филму бави политичким анализама ситуације у Босни, нити анализом рата.

– Једна значајна госпођа у европској кинематографији, која се бави куповином и продајом филма, једном приликом рекла ми је да је тешко правити филм у Србији, а да он у потпуности буде лишен политике. Стварност није филм и нема тако згуснуто казивање, а историја траје нешто дуже од деведесет минута, колико траје филм. На фестивалу у Манхајму су тражили да у каталог напишу мој одговор на питање: Да ли ће историја дозволити да људи на нашим просторима живе поново заједно? За историју не знам, за људе сам потпуно сигуран. И, на срећу, они за ту врсту заједништва не траже дозволу од историје – уверен је Велиновић, сматра да српски филм није у кризи.

– Наш филм је много виталнији и бољи од подршке која му се пружа. Надам се да ће филмови који су се недавно појавили и направили фантастичан успех код биоскопске публике, помоћи и осталим филмовима да се бар један део те публике задржи – оптимистичан је редитељ, који увелико припрема и нови филм „Нигде”, а одликоваће га оштра супротстављеност у редитељском поступку и снажан контраст између дугог и статичног кадра.

И. Аранђеловић