Последњи фараон

Безмало три деценије представљао је америчку узданицу у сузбијању исламског фундаментализма у арапском свету и једног од кључних играча на Блиском истоку. Међутим, ни безрезеревна подршка америчкој спољној политици у региону није му помогла да му Вашингтон протеклих дана окрене леђа не могавши да зажмури на бес Египћана који кличу да не желе више „фараона” на власти.

Четврти председник Арапске Републике Египат Хосни Мубарак (83) остаће упамћен као један од лидера с најдужим владарским стажом у Африци, који је из скромне породице из једног села у делти Нила стигао до врха египатске политичке пирамиде. Син инспектора у Министарству правде успева да 1949. дипломира на Војној академији у Каиру, а годину дана касније и на Ваздухопловној академији у Булбеису, после чега одлази на специјализацију у СССР.

Као одличан пилот постаје начелник Ваздухопловне академије (1966–1969) да би га египатски председник Анвар ел Садат 1972. именовао за главнокомандујућег египатске авијације. Своје лидерство показао је у израелско-египатском рату 1973. када стиче славу међу Египћанима и велике симпатије Садата који га најпре унапређује у маршала ваздухопловства а 1975. га именује за свог потпредседника.

Попут пилотских борбених вештина у ваздуху, Мубарак је и у политици брзо стекао добре дипломатске вештина тако да му Садат поверава важну дипломатску улогу у блискоисточном мировном процесу, али и посредништво у спору Марока, Алжира и Мауританије око Западне (Шпанске) Сахаре.

Верно је следио Садатову политику зближавања са Израелом и САД, али је успео да избегне смрт 6. октобра 1981. када су исламски екстремисти пуцали на војној паради и убили председника Садата и још седморо људи. Премда је седео тик уз Садата, Мубарак је прошао с мањим повредама руке, а осам дана касније постао председник државе и лидер владајуће Националне демократске партије.

Процењује се да је Мубарак у последње три деценије владавине преживео најмање шест покушаја убистава, а најпознатији је атентат из 1995. године када су на њега из „калашњикова” пуцали у Етиопији. Ипак, Мубарак је био неповређен јер се налазио у свом блиндираном „мерцедесу”, који је довезен у Адис Абебу на инсистирање његовог блиског савезника Омара Сулејмана, којег је пре неколико дана именовао за потпредседника Египта.

Ванредно стање заведено после атентата на Садата није уопште укинуо тако да је до данас себи оставио одрешене руке у спречавању било каквих опасности по његову власт. Ипак, посебну популарност стекао је када је ослободио око 1.500 политичара, новинара и верских лидера, заробљених за време Садатове владавине.

Не може се оспорити да је знатно допринео миру на Блиском истоку, као и да је, упркос томе што је био њихов савезник, Американце упозорио да ће инвазија на Ирак 2003. само изнедрити „стотину Бин Ладена”.

Наспрам тога што су га поштовали на међународном плану, Мубарак као да није приметио да Египћани све мање верују у његова обећања о реформама. Иако је с годинама постао повученији, пажљиво смишљајући своје јавне наступе и потезе, корупција, непотизам и неуспех да прошири благостање у земљи у којој већина људи сматра да није добила поштени удео у националном богатству, према свему судећи, коштаће га одласка с власти.

Ненад Радичевић