Нагло,али не и брзо

Иако радо гајимо разлике, цветају и –сличности. Текуће арапске буре изразито личе на низ међусобно неупоредивих догађаја: пад Берлинског зида, лом на Волстриту, кризу у зони евра „Викиликсово” откривање тајни, поскупљење пуког преживљавања…

Усличњују их бар две битне околности. Прво, да су „хрупили изнебуха”. Друго, да су оспорили претпоставку невиности, не само појединаца него и система. Отприлике, као у преокретним налазима јунака романа Агате Кристи и Конана Дојла.

Иако живимо у доба максималног размаха информација, махом су нам стратешки па и егзистенцијални исходи и даље неочекивани, а као кривци се опет испостављају они у које се није сумњало. Фале нам, заправо, вештина и стрпљење Хектора Поароа и Шерлока Холмса, који нису играли „на прву лопту” нити се поводили за изложеним упадљивостима.

Јер, у суштини, на површину су покуљале драме –нагле,али не и брзе. Као завршница дугих, мање упадљивих процеса, с нагомилавањима кривица под плаштом недужности.

Потискиване неминовности,од идеолошког слома и финансијског посртања, до комуникацијског и узлета цена намирница (услед повећане тражње и климатских ломова) сада су потресле арапску сцену. Попут лаве пробуђеног дуго уснулог вулкана, засуле су јој неколико упоришта ауторитаризма, власти која не допушта (разним врстама спутавања) конкурентима да преузму руковођење нацијом, и кад формално организује вишестраначке изборе.

Део одговорности за одржавање аутократије сносе и моћне демократије,констатују аналитичари са обе стране. Сматрале су да је за њихове интересе –сигурност петролејских путева, контролу емиграције и сузбијање исламских екстремиста –најважнија „стабилност” тих држава, макар била одржавана „песницом” и огрешењем о људска права.

За такво „гледање кроз прсте”, већ се подробно пребацило Америци, као главном савезнику „стабилних”, а сада ланчано дестабилизованих, арапских устројстава. Преиспитује се, међутим, и географски им и историјски знатно ближа –Европа.

У Паризу је, на пример, откривено да је влада одобрила испоруке сузавца Тунису само два дана пре него што су масовне демонстрације принудиле тамошњег председника на оставку. И да су француски полицајци обучавали египатске колеге за „контролу” уличних протеста…

Стабилност диктатура је опасна јер се у друштву акумулира незадовољство које у једном часу експлодира, што Европа није уважавала, сматрајући да је боље да „гаранте стабилности” не узнемирава препорукама да је крајње време да модернизују системе, наглашава се у немачким медијима. И, шта сад?

Од исхода арапских буна поприлично ће зависити будућност Европе, упозорава британски историчар Тимоти Гартон Еш. Успеју ли, наставља, допринеће мирнијим односима на Медитерану и смањиће талас илегалне емиграције ка северу, док би њихов неуспех изазвао обрнуте процесе и нове мобилизације исламских екстремиста.

Европа је, додаје аутор у „Гардијану”, досад прилично занемаривала тај свој прекоморски комшилук, тако да „можда више њених експерата зна о политици у Калифорнији него у Египту, Тунису или Мароку”. С обзиром да има највише искуства у транзицији од диктатура (и фашистичких и комунистичких) ка демократијама, Европа треба да конкретно помогне арапском свету у том правцу, чиме би смањила и непожељности, закључује.

Запад треба да „држи руке даље” од узбурканих арапских подручја јер је својим интервенцијама увалио Ирак и Авганистан у продужено крвопролиће и окренуо многе муслимане против себе, полемише коментатор лондонског листа Сејмон Џенкинс. Без страних оружаних акција, слути, вероватно би и у Багдаду и у Кабулу дошло до унутрашњих промена какве се сада одигравају у Тунису, Египту, Сани…

Искушења се усличњавају и поређењима с рушењем Берлинског зида, шиитском револуцијом која је свргла шаха и успоставила теократију у Ирану, као и с комбинацијом демократије и ислама у Турској . Није извесно, међутим, да и један опробани рецепт вреди кад је „чорба” већ закувана на досад неиспробани начин.

Египат је једна од земаља чија се политика тиче и многих изван његових граница, сугерише Џорџ Фридман, шеф Стратфора, приватне америчке агенције специјализоване за обавештајне анализе. Кад су се два претходна пута у Каиру правили стратешки обрти (најконкретније: конфронтација па мирење са Израелом) мењао се прилично и свет, каже.

Али, свет је отад доживео битне промене. Хосни Мубарак и други аутократи су дуго пред њима жмурили, све док их њихови грађани, па и главни спољни савезници, нису принудили да „отворе очи”, да виде шта ће и куда ће по одласку с власти.