Naglo,ali ne i brzo

Iako rado gajimo razlike, cvetaju i –sličnosti. Tekuće arapske bure izrazito liče na niz međusobno neuporedivih događaja: pad Berlinskog zida, lom na Volstritu, krizu u zoni evra „Vikiliksovo” otkrivanje tajni, poskupljenje pukog preživljavanja…

Usličnjuju ih bar dve bitne okolnosti. Prvo, da su „hrupili iznebuha”. Drugo, da su osporili pretpostavku nevinosti, ne samo pojedinaca nego i sistema. Otprilike, kao u preokretnim nalazima junaka romana Agate Kristi i Konana Dojla.

Iako živimo u doba maksimalnog razmaha informacija, mahom su nam strateški pa i egzistencijalni ishodi i dalje neočekivani, a kao krivci se opet ispostavljaju oni u koje se nije sumnjalo. Fale nam, zapravo, veština i strpljenje Hektora Poaroa i Šerloka Holmsa, koji nisu igrali „na prvu loptu” niti se povodili za izloženim upadljivostima.

Jer, u suštini, na površinu su pokuljale drame –nagle,ali ne i brze. Kao završnica dugih, manje upadljivih procesa, s nagomilavanjima krivica pod plaštom nedužnosti.

Potiskivane neminovnosti,od ideološkog sloma i finansijskog posrtanja, do komunikacijskog i uzleta cena namirnica (usled povećane tražnje i klimatskih lomova) sada su potresle arapsku scenu. Poput lave probuđenog dugo usnulog vulkana, zasule su joj nekoliko uporišta autoritarizma, vlasti koja ne dopušta (raznim vrstama sputavanja) konkurentima da preuzmu rukovođenje nacijom, i kad formalno organizuje višestranačke izbore.

Deo odgovornosti za održavanje autokratije snose i moćne demokratije,konstatuju analitičari sa obe strane. Smatrale su da je za njihove interese –sigurnost petrolejskih puteva, kontrolu emigracije i suzbijanje islamskih ekstremista –najvažnija „stabilnost” tih država, makar bila održavana „pesnicom” i ogrešenjem o ljudska prava.

Za takvo „gledanje kroz prste”, već se podrobno prebacilo Americi, kao glavnom savezniku „stabilnih”, a sada lančano destabilizovanih, arapskih ustrojstava. Preispituje se, međutim, i geografski im i istorijski znatno bliža –Evropa.

U Parizu je, na primer, otkriveno da je vlada odobrila isporuke suzavca Tunisu samo dva dana pre nego što su masovne demonstracije prinudile tamošnjeg predsednika na ostavku. I da su francuski policajci obučavali egipatske kolege za „kontrolu” uličnih protesta…

Stabilnost diktatura je opasna jer se u društvu akumulira nezadovoljstvo koje u jednom času eksplodira, što Evropa nije uvažavala, smatrajući da je bolje da „garante stabilnosti” ne uznemirava preporukama da je krajnje vreme da modernizuju sisteme, naglašava se u nemačkim medijima. I, šta sad?

Od ishoda arapskih buna poprilično će zavisiti budućnost Evrope, upozorava britanski istoričar Timoti Garton Eš. Uspeju li, nastavlja, doprineće mirnijim odnosima na Mediteranu i smanjiće talas ilegalne emigracije ka severu, dok bi njihov neuspeh izazvao obrnute procese i nove mobilizacije islamskih ekstremista.

Evropa je, dodaje autor u „Gardijanu”, dosad prilično zanemarivala taj svoj prekomorski komšiluk, tako da „možda više njenih eksperata zna o politici u Kaliforniji nego u Egiptu, Tunisu ili Maroku”. S obzirom da ima najviše iskustva u tranziciji od diktatura (i fašističkih i komunističkih) ka demokratijama, Evropa treba da konkretno pomogne arapskom svetu u tom pravcu, čime bi smanjila i nepoželjnosti, zaključuje.

Zapad treba da „drži ruke dalje” od uzburkanih arapskih područja jer je svojim intervencijama uvalio Irak i Avganistan u produženo krvoproliće i okrenuo mnoge muslimane protiv sebe, polemiše komentator londonskog lista Sejmon Dženkins. Bez stranih oružanih akcija, sluti, verovatno bi i u Bagdadu i u Kabulu došlo do unutrašnjih promena kakve se sada odigravaju u Tunisu, Egiptu, Sani…

Iskušenja se usličnjavaju i poređenjima s rušenjem Berlinskog zida, šiitskom revolucijom koja je svrgla šaha i uspostavila teokratiju u Iranu, kao i s kombinacijom demokratije i islama u Turskoj . Nije izvesno, međutim, da i jedan oprobani recept vredi kad je „čorba” već zakuvana na dosad neisprobani način.

Egipat je jedna od zemalja čija se politika tiče i mnogih izvan njegovih granica, sugeriše Džordž Fridman, šef Stratfora, privatne američke agencije specijalizovane za obaveštajne analize. Kad su se dva prethodna puta u Kairu pravili strateški obrti (najkonkretnije: konfrontacija pa mirenje sa Izraelom) menjao se prilično i svet, kaže.

Ali, svet je otad doživeo bitne promene. Hosni Mubarak i drugi autokrati su dugo pred njima žmurili, sve dok ih njihovi građani, pa i glavni spoljni saveznici, nisu prinudili da „otvore oči”, da vide šta će i kuda će po odlasku s vlasti.