Емотивни статус владе

Просветари још кваре влади ове идиличне ледене дане. Тврђи су него што се мислило, и министар Обрадовић брани се од стварности општим местима. Сувише дуго и сувише много је празних учионица.

За то време, премијер је однео око десет кила одговора на питања Европске уније. Има тамо и један популистички анекс, под креативним насловом „Народ се пита”. То је можда неопходна демократска нијанса, која се ипак расплиће на нивоу фолклорног стереотипа. Први министар се лепо сликао у Бриселу, био је насмејан и пун оптимизма, што је иначе препоручио и народу.

У социјалној заседи чекају здравствени трудбеници и сви који нису задовољни. Задовољан није нико. Полицајци више не чекају, њихова два неусаглашена синдиката већ су покренула извесну безбедносну опструкцију. Кад они крену, то значи да власт штрајкује против себе саме, али не зна се ко ће обезбеђивати њихове протесте. И шта ће се догодити ако у априлу, на пример, крене спонтана социјална олуја?

Економисти мисле да то и није извесно, јер нема интересне хомогености, ма шта то значило. Значи да синдикати воде своје запослене у протесте пратећи гранске интересе. Као да та околност искључује могућност сабирања енергије протеста, и моћ политичке злоупотребе социјалног бунта. Мада тога скоро и да нема без политичког импулса.

Тако се српска извршна власт нашла у раскораку између задатог но неоснованог оптимизма, европске фикције, и крајње суморног расположења полугладних поданика. Најсиромашније општине на југу Србије своју развојну перспективу траже у отварању још које народне кухиње.

Професор Миодраг Зец је више пута рекао овом аутору како ће нас све појести скупа држава. На неки начин, своје слутње он понавља, користећи економске и елементарне животне параметре. Актуелни облик власти скоро да искључује појефтињење администрације, пре свега због партократске поделе интересних сфера. Због тога неће бити реконструкције владе, која просто чезне за свежом министарском структуром.

Министар Љајић је ове зиме постао народна мајка. Иде од града до града, и слуша страшне људске приче о сиромаштву, беди и патњама. О глади, хладноћи, бездушности и језивој равнодушности која покрива лагано умирање народа. Шта човек да ради, него да каже убогим људима: „Могу само да вас саслушам, да саосећам са вама, али не могу да вам помогнем!” Није много, али је највише, више него што је било ко учинио. Од почетка мандата Расим је био на најстрашнијим местима, од Кулине до Медвеђе, излазећи са тих тешких митинга сузних очију.

Наравно да је тешко земљи где министар не може ништа друго а мора да заплаче, али на другој страни неосетљивост је застрашујуће емотивно стање власти. Угледни професор тврди да држава више нема мере у оглобљивању грађана, и да је „таксена политика” широко поље бирократске бездушности. Судске таксе су подивљале, људи који су нешто наследили од родитеља, не смеју на оставинску расправу. „Судски харач је најболнија успомена на очевину!”, каже један бивши, неизабрани судија, који је уверен да је и овде реч о самовољи и бирократској незајажљивости самоизабране судске елите.

Политичка теорија (а и пракса) казује да нема скупе државне администрације која ће себе појефтинити, јер тај мазохизам не би био у складу са њеном природом. Парламентарна контрола српске извршне власти сведена је на једномесечно пропитивање појединих министара.

То је могућност да сваки депутат јавно пита шта му се прохте, а да је то претходно аминовано у врху странке. Министар одговара шта жели, уз исти услов, и могући благослов владе. И наравно, користећи погодност за раскошни маркетиншки наступ и самохвалу свог кабинета.

Шта је онда са јавним критикама председника Тадића, које се циклично понављају, да поједини министри не ваљају, и да они знају „да на њих мислим”. Колико смо видели, сви су уверени да шеф државе не мисли на њих, а на кога заиста мисли не знамо.

Како ствари стоје, сви чекају изборну 2012. годину. Мало је оних који верују да ће Томислав Николић изазвати бирачко тело да пре времена истрчи на биралишта. Али, политика је понекад и вештина немогућег, под условом да се промене не траже у пролећу социјалног незадовољства и на његовим крилима. Уосталом, знамо се већ. Николић беше једном потпредседник савезне владе, Вучић министар информисања у републичкој.

Хоће ли се историја ипак некако поновити? Ма шта се догодило, Србији су потребни нови, непотрошени људи, лидерске главе које ће најпре укинути беду у држави, остварити привредни полет и учинити политику занатом без привилегија.

Не знам тачно, али волео бих да је то верзија оптимизма о којој је говорио Борис Тадић.