Овладати прошлошћу

Нисам могао да претпоставим да ће мој коментар поводом недељног уводника "Политике" о пресуди Међународног суда правде успети да толико потресе новинарку овог листа. Жао ми је што је њиме лично погођена, али он не би ни уследио на редовну колумну ове новинарке, нити, на пример, на текст објављен у рубрици "Међу нама".

Међутим, текст Драгане Матовић је обојио читаву недељну тему "Политике" "Прошлост пред нама" и дао јој главни тон. Сматрајући да је то један непотпун коментар, који говори о свему осим о оном што је требало да буде тема, а то је, претпостављам, пресуда Међународног суда правде и њени ефекти на друштво у овој земљи, осврнуо сам се на стање транзиционе правде, могућности отварања теме суочавања са прошлошћу после пресуде и на колективне начине одбијања кривице који су познати у упоредној пракси земаља које су прошле кроз сличне муке. И као што у нашој јавности данас има афективног реаговања, порицања и релативизације пресуде МСП, има их и у самом тексту гђе Матовић и у њеном одговору.

Али ко је икада рекао да су ово лаке теме и да ови болни процеси не изазивају јаке емотивне садржаје? Процес преиспитивања прошлости је јако тежак и за обичног човека, а камоли за једно друштво. Негирањем прошлости, као и негирањем и порицањем проблема ни један човек и ни једно друштво неће далеко стићи и биће принуђени да се враћају на ту исту прошлост. На крају прошлост овлада, а проблеми које сами не решавамо почињу да се решавају сами од себе, али у том случају углавном на наш рачун. Зато треба превладати прошлост или овладати прошлошћу како се она не би поновила или како се не би поновила у свом лошем издању. Због тога је пресуда МСП важна. Она пружа могућност да се створе непристрасни државни и институционални аранжмани којима би се утврдила истина о прошлости постконфликтног друштва какво Србија несумњиво јесте. За то нам је потребно неколико елемената: судска истина, политичка истина и изградња или реизградња вредносног система. Ови елементи су прожети једни другима и без обзира на то што су различити друштвени актери регрутовани на њиховом утврђивању, они се спајају у заједнички дискурс праведног друштва какво грађани у Србији прижељкују дуго времена.

Упркос томе, овакве теме не могу да буду разлог да новинарска објективност и професионализам веома брзо уступе место личној угрожености и самовиктимизацији. Новинарски посао би морао, нарочито када се дискутује о овим темама, да буде уздржан, одмерен и да не прелази ону границу после које је дијалог посве немогућ. Можда би и то, успут, требало да закључимо као једну од научених лекција недавних ратова, јер су они имали неколико фаза: од оговарања, до геноцида.

Све остале тврдње из одговора Драгане Матовић нису успеле да доведу у сумњу ставове изнете у мом тексту, а свако ко је живео у Србији деведесетих година зна и да је бесмислено одговарати на њих.

сарадник Београдског центра за људска права
Игор Бандовић

-------------------------------------------------------------------------

Није било улудо

(Последњи одговор Игору Бандовићу, сараднику Београдског центра за људска права)

Ипак није био јалов овај наш дијалог. И даље ништа не разумете, али више не претите затвором.

Драгана Матовић