Труба лек за све ране

ВРАЊЕ – "У тренуцима задовољства и среће, али разочарења и туге,  скоро сви, кад их омами баршунасто-свиленкаст звук трубе омиљене песме, обавезно пусте сузу. А онда, као под најјачим природним мелемом осете блаженство, мир и сласт у души. Чудна енергија почиње тад да струји и обузима цело тело дајући му невероватну снагу".
Овим речима је, док је старим избораним трубачким рукама додиривао тек откривени споменик трубачкој легенди Бакији Бакићу, рад вајара Станимира Павловића, на Тргу слободе у врањској Горњој чаршији, Рустен Ајдиновић Руле, покушао, укратко, да опише своје музицирање на труби, доживљаје и искуство из шездесетогодишњег бављења музиком и музицирања у више овдашњих блех оркестара.

Поводом откривања споменика Бакији Бакићу, који је током шездесетогодишњег бављења музиком више од тридесетак пута био на победничком постољу сабора трубача у Гучи, окупила се трубачка елита "јужне пруге" и Србије. Бобан Марковић, маг трубе из Владичиног Хана, дирнут изузетним призором, организацијом и великим бројем присутних каже да је постављање споменика Бакији Бакићу дуг великану и истинском мајстору трубе. Овогодишњи победник Гуче Демиран Ћеримовић, али и Ненад и Милан Младеновић,  Божидар Ајрединовић, Јовица Ајдаревић, Божидар Николић Доња, Фејат Сејдић, Роберт Демировић, Дејан Авдић и многи други кажу да је Бакија Бакић широм света пронео славу врањског карасевдаха стварајући трубачки бренд са југа Србије.

Мирољуб Стојчић, градоначелник Врања, откривајући споменик рекао је да је Бакија још један бисер који је мајсторским звуком трубе  у песми "Лела Врањанка", химном свих Врањанаца, као и "Коштаниним и Бакијиним чочеком" и песмом "Ђелем, ђелем" уткан у историју града под Пржаром.

– Свирао је душом, као ретко ко, знао да разгали срце, да орасположи, али и да расплаче. Умео је то Бакија Бакић јер је био човек великог срца. Осећао је боље него ико Борино Врање и често говорио: "Ако се у Врању за нечим жали, то је оно што човек није вечито млад. Сваки пут свирам из свог задовољства. Музика је дубоко у мени, не могу да будем другачији", подсетио је градоначелник Стојчић на речи великана трубе.

А, свечаност је почела дефилеом најбољих дувачких оркестара које југ Србије има. Јечала је Горња чаршија. Био је то празник за душу и почаст великом мајстору. Велики број Врањанаца и придошлица са југа Србије, међу којима је, наравно, било највише Бакијиних комшија, тискало се желећи још једном да магу трубе искаже захвалност за мајсторство.      

Посебни "доживљаји" су на матурским вечерима, испраћајима у војску, рођенданима и свадбама. Млади нас терају да се пењемо на кров аутобуса, камиона, аутомобила. Траже да загазимо са њима у реку, фонтану, да јашемо краву, овна, козу. Једном басиста само што није настрадао од јарца кад се сагнуо да узме инструмент. Страдале су само панталоне док је настрадао велики бубањ којег је због "омамљујуће" шаре (натписа са именом оркестра) пробио јарац, објашњава Руле.

Трубач Раде Крстић каже да су им супруге много љубоморне због свирке и честих одсуствовања од куће. Више пута, када са разних весеља и забава донесу кући фотографије на којима се види како свирају и забављају у слободним позама згодне младе даме, супруге се наљуте.

– Оне нас и не виде, објашњавамо ми нашим женама. Оне су занесене свирком и нашом музиком и својом игром оне забављају оне са којима су дошле. Али наше супруге не прихватају објашњења. Међутим, поприлично их смири када им избројимо и оставимо у кући зарађени новац, каже на крају Крстић.