Немоћ домаћих макијавелиста

Жалосна и надасве непримерена кукњава око уласка у Европску унију завршиће се оног момента када образована Европа ,,баци поглед” на српске културне ресурсе и посети културни ,,рај” Србије у коме су се загубила дела Иве Андрића, Мокрањца, Љубице Марић, Паје Јовановића, Владе Величковића. У чији космички успех, као и у успех тенисера, дична држава није уложила ни динар. Паметна Србија би од културног дела Европе сакрила ,,Гранд параду”, или ,,Фарму”, да згранути гости не би мислили да су на другој планети удаљеној неколико светлосних година чак и од планете Марс.

Бавећи се политиком, Крагујевчани не схватају да ће Немачку мање памтити по ,,Опелу” или ,,Фолксвагену” а више по Бетовену, Гетеу или Хајнеу. Француска неће бити толико упамћена по ,,Реноу” колико по Волтеру, Дебисију, сликарима импресионизма чија једна слика достиже цену једне крагујевачке фабрике! Француска ће бити упамћена и по, нама недостижној, француској револуцији и нашој смешној копији Робеспјера.

Брука пропале социјалуправљачке крагујевачке фабрике ,,Застава” биће заборављена, а Крагујевац ће се у надолазећој памети памтити по Срејовићу, Мији Алексићу, Љуби Тадићу, Бори Дугићу или вајару Коки Јанковићу. И даље наметнутим величањем прошлости Србија мисли да је крагујевачка ,,Застава” њен бренд, а нема појма, или никоме не пада на памет, да овај народ подсети да је Крагујевац био прва престоница Србије, да је у Крагујевцу основан први српски парламент, као и први српски оркестар. У „покушају” да се одржи традиција, у Крагујевцу је основан и убрзо укинут камерни оркестар „Шлезингер” јер, дозволите мојој машти, као да су градски оци јурнули дерутним „југо Америка” како би у судару са искром културе изашли као победници. Закључак је да је неписмени Милош Обреновић био паметнији од данашњих проданих душа које себе називају интелектуалцима.

Данашња немоћ домаћих макијавелиста своди се и на употребу туђег талента и памети. Рецимо, једна наша сјајна композиторка била је, када је то било потребно, искоришћена за промоцију једне владајуће странке. Да ли ико може да замисли да она, која промовише нашу културу широм света, буде у председништву странке! Претпостављам да у оваквој констелацији не би пристала да буде „црна овца” наспрам крда набеђених „вукова” политике. Таман посла. Ко (осим једног песника) може да замисли тако нешто?

Али, кад смо код песника и песништва сетих се стихова видовитог Петра Пајића чији делови давно испеване песме „Срби и Србија” гласе:

Ја сам био у Србији,

Србија је на робији

...........................

Све су српске оранице

саме као удовице,

нит се оре, нит се жање,

Србије је све мање.