„Глембајеви” преко границе

Моји први „Глембајеви”, као гледаоца, јесу београдски Народног позоришта из 1946. године, када сам, као гимназијалац, имао прилику да видим тројицу глумаца из Гавелине београдске премијерске поделе 1929. године – Рашу Плаовића као Леона, Драгољуба Гошића као старог Глембаја и Александра Златковића као Пубу Фабриција. Све три улоге, овога пута у режији, поред Хуга Клајна, самог Гошића, биле су обојене јаким бојама својих ликова и наглашеном аграмерском реториком тада обавезном у тумачењу Крлеже. Раша Плаовић је био моћан, али за нас младу генерацију, који смо од 1946. гледали „Глембајеве” сваке сезоне бар једном, деловао нам је све патетичније, тако да сам тај свој утисак, на опште згражање позоришне јавности, као млади гневни критичар, и јавно изложио у једној својој раној позориштарији у „Студенту”.

Моји први инострани „Глембајеви” била је румунска представа године 1967. у режији Монија Гелертера. Овај велики редитељ и легенда букурештанске школе режије, приликом своје посете Београду видео је на сцени ЈДП драматизацију Крлежиног романа „На рубу памети“, загрејао се за овог великог писца, као већина редитеља са наглашеном интелектуалном нотом. Мони Гелертер ми је био постао, као и неколико других наших позоришних ветерана, Милошевић, Гавела и Танхофер, нека врста позоришног оца. Тако да ме је позвао да дођем на премијеру. На сцени букурештанског Народног позоришта „Јон Лука Карађале” (осн. 1852) имао сам прилику да видим једно од најбољих тумачења „Глембајевих”.  Било је то у тумачењу најбољих глумаца нације која има прворазредне глумце и још боље редитеље.

Ево шта сам између осталог написао у „Политици” по повратку у Београд марта 1967: „Грађанска отменост и сигурност глембајевског света даје основну веродостојност овом позоришном догађају... Румунски Леоне се отргао из ибзеновских вода и живи самостални живот младог интелектуалца камијевског типа. Пријатно је било присуствовати овацијама младом Козорићу. За Букурешт било је то откриће једног значајног писца европске књижевности какав се ретко виђа на савременим сценама.”

Иако позван, Крлежа није могао да дође у Букурешт. Рекао ми је да му по повратку пишем о својим утисцима. Наравно да сам то учинио, слично утисцима које сам поделио са нашом јавношћу у овом листу.

После Букурешта, најзначајнија инострана представа „Глембајевих” десила се у Москви 3. јануара 1975. године. Режирао ју је руски ђак Мирослав Беловић, као и ја, велики поштовалац Крлежиног дела. Ово увођење Мирослава Крлеже на велика врата у руски позоришни простор десило се у Театру „Ј. Вахтангов“. Тадашњи главни редитељ Јевгениј Симонов тачно је прецизирао специфичну вредност Беловићевог приступа „Глембајевима”: „Редитељ изузетног социјалног ангажмана М. Беловић је режирао представу водећи рачуна о љубави вахтанговаца према уметности јарких и упечатљивих боја, непригушених звукова, ничим неограничених темперамената“. Симонов као да је схватио колико је Беловић усмерио Крлежу новим токовима унутрашње и спољашње радње, без уврежене вербалности раних тумачења „Глембајевих” код нас. Иако васпитани у совјетској пучкој стварности, руски глумци, са традицијом танане грађанске драматургије једног Островског, Чехова и  Тургењева, нису имали никаквих проблема, свакако мање него наши глумци, са горњоградском високом буржоазијом и њиховим манирима.

Представа је имала тако велики успех, као у исто време и Жигонова представа „У агонији” у најстаријем московском Малом театру, те се одржала десет сезона на репертоару и чак учествовала ван конкуренције на 21. Стеријином позорју 1976. године.

На афирмацију Крлеже у средњој Европи утицале су јарке Крлежине представе Бојана Ступице, у Будимепшти, где је поставио цео драмски циклус о Глембајевима, од којих памтим Мајора као Леона. Бојан је у Лођу поставио „Глембајеве”, у пољској средини, која искрено говорећи, није много одушевљена нити заинтересована позоришном уметношћу Балкана, упркос чињеници да тамошњи преводиоци и позоришни уметници редовно покушавају да пласирају југословенске драме, као малу захвалност за велико присуство пољских сценских и драмских резултата у нашем театарском животу.

Ако бих ексјугословенски простор данас сматрао иностранством, онда би приказ „Глембајевих”, током мог дугогодишњег гледалачког стажа, био много дужи. Био би и потпунији, рецимо, за утиске о тумачењу женских ликова глумице које је велики писац за њу писао. Реч је о супрузи Бели Крлежи, рођеној Кангрга. Ја сам је видео само у једној позној представи као Баруницу Кастели, са Титом Строцијем као партнером. Могу рећи, што из дужних обзира и поштовања не бих написао за Крлежиног и њеног живота, да су готово све остале Барунице које сам видео, по мени, биле боље – Сава Северова, Невенка Урбанова, Мира Ступица, Ивица Танхофер, Нева Рошић, Ксенија Јовановић и у недавној малоспомињаној одличној представи у Новом Саду у режији Егона Савина – Јасна Ђуричић. Остала ми је још само пуста жеља да у тој улози видим Миру Фурлан.

У закључку цитираћу један од ретко забележних утисака самог Крлеже о тумачењу његовог циклуса о Глембајевима, несумњиво критички опредељеном према класи коју приказује, па ипак са овим оградама: „Уобичајило се данас о ликовима из трилогије говорити као нитковима, о злочинцима, о блудницима, а ја сам се усудио већ давно скромно примјетити да смо којом срећом имали нашу грађанску класу на висини ове тако ’одиозне глембајевштине’, наслиједили били бисмо једну замјетну цивилизацију, што нажалост није случај.”

Јован Ћирилов