Без цензуре
Биће занимљиво чути како новинари оцењују актуелно стање цензуре у медијима, што ће донети трећи наставак серије „Историја цензуре – савременици” ауторке Валентине Делић. Нешто о томе даде се закључити већ после претходне, из чињенице да Радио-телевизија Србије приказује серију чија је претходна епизода у целини била посвећена њој самој и њеној неславној пракси из деведесетих. У том програму, под називом „Кад су речи постале меци”, није саопштено ништа што се није знало и више пута анализирало, ништа што актери нису, на овај или онај начин, овде или онде, испричали или описали. Но да се то сакупи, обједини и критички оцени са екрана медијске куће о чијој је некадашњој цензорској уређивачкој политици реч, у најмању руку знак је да је из прошлости извучена бар нека поука. Бар та, наиме, да прикривање, заташкавање, баратање полуистинама, кривотворење, извртање података, изигравање факата, о другима колико и о себи, у
Колико је данашња медијска сцена ослобођена цензорских притисака, да ли данас, како рече у поменутој емисији РТС-а Лазар Лалић, доминира новинарска аутоцензура, да ли онај, по Ђорђу Влајићу, „вешт професионалац који може да каже много” мора и сада много да се довија да би му то пошло за руком – проверава се свакодневно, а ових дана са штрајковима, привредним аферама, министарским споречкањима... из сата у сат.
Мотиви су различити, не увек чисти и професионални, неретко политикантски и приватни, али до јавности стиже све више информација и пред њом има све мање тајни. И медији који би да штите владајуће странке и они који навијају за опозицију, и они који су склони алармантним, трачерским, сензационалистичким вестима и они који теже смиреним, аналитичким, експертским коментарима, и они се опиру политичком и они који подлежу тајкунском диктату сви заједно заправо доприносе да се у пресеку створи јасна по смислу а тмурна по значењу слика стања у држави. У тој комбинацији гласова, у том сплету порука телевизијски гледалац је увек на добитку јер телевизијске куће, у целини посматрано, нити могу да занемарују стварни живот нити желе да га забашурују. Ако је, рецимо, очекивано да ТВ Б92 отвори још један досије о енормним пљачкама, овог пута у руднику „Колубара”, ваља приметити да ни ТВ Пинк, упркос „Двору” и сличним фантазмама које му испуњавају програм, не остаје глув и нем на таква и слична збивања. И ту је, ето, као и у другим ТВ студијима, гостовао уредник „Економиста” Милан Ћулибрк да упозори на претећи банкрот државе.
Све се, дакле, добро зна: не смањује се јавна потрошња, расте незапосленост, администрација остаје гломазна, министарства троше мимо закона, јавне набавке су идеална прилика за корупцију, партократија се богати, народ сиромаши... Види се као на длану – и са цензуром и без ње. Као ни деведесетих, уосталом, ружичасте или шарене лаже, ма колико да их је, не могу да покрију па ни да прикрију голотињу тренутка. Оно што види на екрану, с којим год циљем да му је упућено, паметном је доста. И неће му телевизија више икад моћи бити крива за то како му је.
Па нек’ гледа шта ће.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


