Брежњев играо онако како сам му свирао

Жене су га обожавале, али његова највећа љубав је, ипак, била – хармоника! Бранислав Ђокић то овако објашњава: „Да није било тако, ништа од овога што сам учинио – не бих постигао!”

Рођен је 2. јуна 1950. године у Шапцу. Школовао се у родном граду и Београду. По образовању је музичар и наставник физичког, а био је и фудбалер Чукаричког. Цео радни век је у Народном оркестру Радио Београда.

Члан је Српске радикалне странке и посланик у Скупштини Србије. У браку је с певачицом Далиборком Стојшић, некадашњом мис Југославије.

Од када сте с хармоником?

Од осме године. Отац ми је био хармоникаш. А у средњој музичкој школи, у Шапцу, а затим и у Београду, свирао сам клавир и кларинет. У то време се у музичкој школи није учило свирање на хармоници. Када је тај предмет уведен, свирало се на клавирној хармоници, а ја сам имао само „дугметару” коју ми је поклонио отац. Он ми је био и први учитељ свирања. После шест година рада са мном дао ми је описну оцену: „Прилично добро свираш. Време је да то проверимо на такмичењу”.

Кад сте јавно показали шта знате?

У јесен 1964, кад ми је било 14 година, отац ме је повео у Сокобању на такмичење најбољих хармоникаша Србије. И, спортски речено, стартовао сам жестоко – стигао сам до титуле најбољег хармоникаша Србије, а годину касније, исто у Сокобањи, и до најбољег у Југославији!

Где Вас је одвео овај успех?

Као најбољег хармоникаша Србије позвали су ме у Београд да снимим сингл плочу са секстетом Душка Радетића, а после тога сам доживео посебну част. Упознао сам Властимира Павловића Царевца, шефа оркестра Радио Београда, с којим сам снимио четири кола за фонотеку Радио Београда! Од тада га више нисам видео, јер је умро у јануару 1965.

Које своје учитеље издвајате?

После тог, мог јединог сусрета са Царевцем, што посебно памтим, јер сам тада био само талентовано дете, велики утицај на моју уметничку каријеру, па и на мој живот, имала су тројица музичара: Душко Радетић, Миодраг – Раде Јашаревић и Божидар – Боки Милошевић. Од 18. године сам био уз њих!

Колико сте имали времена за спорт?

Фудбал је био моја друга љубав. У шабачкој Мачви сам био један од талентованијих младих фудбалера, а кад сам с оцем, пошто су ми родитељи били разведени, дошао у Београд, на Баново брдо, четири сезоне сам играо за Чукарички. Спортски сам доживљавао и остало: игранке, трчање за девојкама, или, понекад, бежање од њих.

Како сте се снашли у тој ситуацији?

Било ми је тешко да се одупрем свим изазовима, а још теже да се одбраним од писања у новинама, јер је и у то време било „жуте штампе”, па сам представљан као музичар кога испред улаза у Радио Београд чека јато девојака. Али, као и све у животу, тако је и све то, као и сличне касније „истине”, постало део моје веселе прошлости.

А имате ли и тужну прошлост?

Најтежи догађаји су кад вам из живота, неочекивано и на трагичан начин, оду вољене особе. Тако сам у октобру 1976. остао без пријатеља. У саобраћајној несрећи погинули су вођа оркестра Радио Београда Раде Јашаревић и певачице сестре Силвана Арменулић и Мирјана Бајрактаревић, која је била у петом месецу трудноће... А десетак година раније остао сам без Душка Радетића. Он је у току вожње, за воланом, имао мождани удар! Поред њега је седео Драган Живковић Тозовац, а иза њих Нада Кнежевић. Причали су, кад се то догодило, Тозовац је успео да задржи ауто на друму.

Коме сте све од познатих свирали?

Углавном су то били државници који су долазили код Тита. Звали су нас људи из маршалата. Тиме су добијали гарантовани квалитет забаве, а и сигурност, јер су нас све и лично познавали. Тако сам свирао иранском шаху Рези Пахлавију, па шефу СССР-а Леониду Брежњеву, коме сам свирао да игра казачок.

Како се Тито тада понашао?

Био је врло опуштен. Пијуцкао је само виски. Избегавао је „кабаста” пића да не би морао да устаје и одлази тамо где и цар иде пешке, пошто би, у том случају, сви, у знак поштовања, устајали и кад одлази и кад се враћа... Веома је поштовао музичаре. Ословљавао нас је по имену. Био сам код њега и на Брионима кад је завршен филм „Битка на Неретви”, а ту су били славни глумци: Ричард Бартон, Елизабет Тејлор, Орсон Велс, Јул Бринер, Сергеј Бондарчук... И он их је својим причама о глуми и животу потпуно опчинио. Све је знао о њима, а они, као и сви ми, врло мало о њему.

А кад сте Ви опчинили Далиборку?

У браку смо од 1981. Наравно, знали смо се и пре тога, а зближили смо се кад се развела од Жарка Данчуа с којим има сина Бојана (34). Ми смо радили неке програме заједно, обоје смо становали на Бановом брду и тако се то догодило. Кад смо одлучили да живимо заједно с нама је био и Бојан. Имао је тада пет година. И сад је уз нас, али још је момак... Сви смо у добрим односима и са Жарком. Он у новом браку има још двоје деце.

Шта Вам ради жена?

Не могу да вам кажем... Шалим се. У пензији је. Јавно певање је више не занима, али сними неке песме за своју душу. Много воли да чита. Никад није тражила од мене да јој омогућим неки посао, а и ја сам се чувао прича о томе како нешто намештам жени... Разумела је то на прави начин.

Од када сте радикал?

Од 2002. Нисам члан партије због личне користи. Потичем из сиромашне породице. Све што сам учинио остварио сам радом. Али, нисам никад мислио само на себе. За наш народ на Косову и у Републици Српској у протеклих двадесетак година одржао сам низ концерата, а ни једну једину пару нисам узео. На Косову сам, у време бомбардовања, свирао на отвореном простору... Велики сам патриота, а у Српској радикалној странци сам препознао партију истог опредељења која се бори за интересе српског народа.

Да ли се Шешељ враћа из Хага?

Председник радикала је одавно требало да се врати у Србију. У судској пракси света није забележено да неко осам година буде у затвору, а да његов процес није завршен. У том спору су повређена сва људска права. Али, шта можемо. Ми смо мали народ, а сила бога не моли... А због суда у Хагу посетила је и мене, у мојој кући.

Кад се то догодило?

Било је то на Ђурђевдан, 6. маја 2006. Поред моје куће на Бановом брду је и кућа генерала Ратка Младића за којим је расписана потерница. С њим и његовом породицом сам, као и с осталим комшијама, имао добре односе. Али, полиција је, из неког разлога, тражила његове трагове и у мојој кући. Претрес је трајао од 7 до 14 часова, а после тога сам био на информативном разговору до 19 часова. Нико ме није повредио, али тај поступак ме је увредио.

Како себе доживљавате?

Као човека који се начином живота изборио за личну слободу у сваком погледу. У њој уживам, а туђу веома поштујем. Увек ми је било важно да никад не будем циник, да не вређам туђе емоције и опредељења. Веома сам искрен, али понекад, из општег интереса, нешто прећутим. Такав сам био и у овом разговору.