Терор, крв и сузе

Истрага поводом терористичког напада на московски аеродром Домодедово (24. јануара) у којем је погинуло 36 особа, а још око стотину рањено, добила је 7. фебруара необичан обрт. Тог дана, наиме, путем Интернета се огласио Доку Умаров, један од главних команданата чеченских терориста, са признањем да је напад на Домодедово извршен по његовом личном наређењу. Уз то, Русима је запретио: „Даће бог да вам предстојећу годину претворимо у – годину крви и суза.”

Пажњу истражитеља, међутим, одмах је привукло то што Умаров у свом обраћању не помиње директно акцију у Москви, нити детаље с њом у вези, већ говори – уопштено. Наметнуло се одмах питање када је, и којим поводом, чеченски терориста снимио своју најновију поруку. Јер, како се у више наврата показало, Умаров је на себе преузимао кривицу чак и за неке трагедије које су, како се касније испоставило, узроковане обичним техничким грешкама, а не терористичким деловањем.

„Умарова бије глас да воли да износи лажне тврдње, тако да би и у случају ове најновије требало бити на опрезу”, пренела је, тим поводом, аналитичарска агенција „Стратфор”.

Доку Хаматович Умаров рођен је 13. априла 1964, у тадашњој Чеченско-ингушкој Аутономној Републици СССР-а. Дипломирао је на „Нафтном институту“ у Грозном стекавши звање инжењера. Ко зна куда би га одвео животни пут да се 1980. није уплео у једно убиство „из нехата”. Дванаест година касније оптужен је за ново убиство. Побегао је од истражитеља и пред почетак првог рата у Чеченији придружио се јединици којом је командовао Руслан Гелајев.

У првом чеченском рату (1994–1996) Умаров је предводио разне јединице, да би на крају стекао и чин – бригадног генерала. У периоду затишја, до почетка другог чеченског рата, исказала се његова права природа. У сарадњи са окорелим убицом Арабијем Барајевом кренуо је у серију отмица. Беспримерна суровост овог двојца овековечена је у филму „Рат“, који почиње саветом гледаоцима који немају чврсте живце да одустану од гледања. У међувремену, у влади председника Чеченије Аслана Масхадова (1997) заузимао је место секретара за националну безбедност. Смењен је када је његова криминална делатност изашла на видело. Одлазећи, обећао је да ће лично ликвидирати Масхадова.

Потом је наступио други чеченски рат (1999–2000), што је Умарову омогућило да се и даље доказује као предводник. Приликом пробоја из Грозног, у јануару 2000, тешко је рањен, али је успео да избегне хапшење. Све његове касније акције нису биле ништа друго до – класични тероризам.

Седамнаестог јуна 2006. прогласио се за председника Чеченске Републике Ичкерије, да би октобра 2007, обзнанио и стварање „Кавкаског емирата”, уз позив земљацима да не ратују само против Русије него и против других немуслиманских држава.

Против њега слате су најелитније екипе руских специјалаца. У више наврата проглашаван је покојним, покушавали су да га отрују храном, али – без успеха.

Поједини руски медији тврде да је Умаров у неколико наврата намеравао од свега да дигне руке и побегне негде ван домашаја руке закона. Ипак, саборци га нису пуштали. Неопходан им је као – побуњенички заштитни знак.

Слободан Самарџија