Кево, брате, скувај ми фука

Критика језика није нова ствар. О језику се и раније расправљало са истим жаром као што се то чини и данас. Нарочито много се куди језик младих. „Кево, брате, скувај ми фука“, обраћа се син мајци, а она нам ову реченицу прослеђује уз критички коментар.

Да ли је у говору младих жаргон оно што смета?

Жаргон сам по себи није проблем. И раније су млади, и не само они, у међусобној комуникацији имали свој начин изражавања. У томе често има и много духовитог, креативног, сликовитог. О жаргону су написане књиге (подсећамо на лингвистичку студију Ранка Бугарског „Жаргон“). На њему су настала допадљива књижевна остварења (нпр., „Гејак гланца гуљарке“ и „Чорба од мозга“ Мирољуба Тодоровића), а он је свакако и моћно средство карактеризације ликова у делима насталим на књижевном језику (Драгослава Михаиловића, Слободана Селенића, Моме Капора и других) – о овоме врло обавештено и са много симпатија пише Миливоје Павловић у својој најновијој књизи „Авангарда, неоавангарда и сигнализам“.

Проблем, дакле, није у постојању оваквог начина изражавања, већ, пре свега у томе, када и у којим приликама се он употребљава (не мислимо овде на комуникацију у оквиру породице, то је ствар успостављених односа између њених чланова). Мислимо на употребу жаргона у приликама у којима би требало говорити књижевним језиком, као и на жаргонизацију књижевног језика, пре свега у јавној комуникацији, нарочито на телевизији.

Мада је модерни живот у великој мери демократизован, а граница између допуштеног и недопуштеног померене, мора се имати више мере када је језик јавне речи у питању. Жаргон не би смео да продире у књижевни језик. Опасност не представљају поједине речи већ конструкције које нарушавају језичку структуру (не говоримо овом приликом о манирима и стилу, уосталом и у оквиру књижевног језика често има много непримереног). Ако факс, профа, бус или гајба постану уобичајене, то неће нарушити систем, али реченица „Блејим гајби“, која је чест одговор младих на питање „Шта радиш?“, тај систем озбиљно нарушава. Тако је и са исказом: „Шта си се истриповао, само ТЕ шалим!“ Дакле, није проблем у томе што се стан назива гајбом нити што се уместо „проводим време у доколици“ каже блејим, већ што се изостављањем предлога у нарушава језички систем, а у другом примеру, што се глагол шалити се (с неким) претвара у транзитиван – шалити (некога).

Овакво скраћивање исказа последица је преписке СМС порукама и ужурбаног начина живота, али и нашег односа према језику. Док на прво не можемо да утичемо, на ово друго свакако можемо. Требало би да се запитамо откуда код младих схватање да огрешити се о језичку норму и није велика грешка. Код великог броја њих не постоји свест о потреби за добрим и правилним изражавањем, о важности неговања језичког израза.

Скренули бисмо, на крају, пажњу и на нешто што се кроз језик (не само младих) манифестује, а што је ван прескрипција и норме – то је простачки језик, груб, примитиван, препун опсених речи и псовки. Такав језик нам улази у домове преко ТВ емисија сумњивог квалитета, на ивици доброг укуса.

Нема сумње да је однос према језику одраз опште духовне климе и стила живљења. Да бисмо променили тај однос, морамо променити неке системе вредности и, пре свега, однос према култури и школству.