Фрау у Вуловићима

Велисављев брат Светислав се, још 1948. године, нашао у Немачкој. Није важно како, али је важно да су се Зигрид и он загледали, венчали и, 1953. године, добили сина Данила. После 15 година брака, развели су се, свако се упутио својим путем: Светислав се вратио у своје село и поново се оженио, Данило и Зигрид остали у Немачкој.

– Сећам се живо првог доласка у Србију и Давидовицу, одмах по венчању са Светиславом. Овде су још биле свеже ране из минулог рата, које су Србима нанели нацисти, али су ме свекар, свекрва и остали у Вуловићима прихватили као најрођенију. То се не заборавља и никад нисам прекинула везу са мужевљевом фамилијом – прича госпођа Зигрид; преводилац је непотребан, јер она је професор славистике и сасвим добро говори српски.

Док ми причамо пред кућом Вуловића, Данило, Србин-Немац са дугом косом и сав у хипи-стилу, иако на почетку шесте деценије, беше отишао, са косом на рамену, да обиђе очевину. Светислав му је, пред смрт, завештао два хектара ливаде и шуме: син му је, кад у ретким приликама дође у очево село, нек дође на своје. Тамо га и пронађосмо како коси, иако косидби време није.

– Чим смо стигли у Давидовицу, мама и ја смо отишли у парохијску цркву у Шилопају, потом на гробље да оцу запалимо свеће. Обрадовао сам се што се родбина по оцу нас радо сећа и топло нас прима. Можда вам ликом више личим на Немца, али ја сам душом Србин. Видите, добро говорим српски и пишем ћирилицу – говори нам Данило, ознојен са косом усред своје ливаде.

Мама Зигрид с поносом истиче да је она учинила све да Данило научи добро српски и ћирилицу, да заволи очеву домовину, да се осећа колико Немац толико и Србин, јер, уистину, јесте и једно и друго. Иако зашла у осму деценију, професорка још преводи са српског на немачки, а тренутно (замислите!) предаје немачку културу на јапанском универзитету у граду Кјото. Обећа да ће још много година долазити у Давидовицу.