Frau u Vulovićima

Velisavljev brat Svetislav se, još 1948. godine, našao u Nemačkoj. Nije važno kako, ali je važno da su se Zigrid i on zagledali, venčali i, 1953. godine, dobili sina Danila. Posle 15 godina braka, razveli su se, svako se uputio svojim putem: Svetislav se vratio u svoje selo i ponovo se oženio, Danilo i Zigrid ostali u Nemačkoj.

– Sećam se živo prvog dolaska u Srbiju i Davidovicu, odmah po venčanju sa Svetislavom. Ovde su još bile sveže rane iz minulog rata, koje su Srbima naneli nacisti, ali su me svekar, svekrva i ostali u Vulovićima prihvatili kao najrođeniju. To se ne zaboravlja i nikad nisam prekinula vezu sa muževljevom familijom – priča gospođa Zigrid; prevodilac je nepotreban, jer ona je profesor slavistike i sasvim dobro govori srpski.

Dok mi pričamo pred kućom Vulovića, Danilo, Srbin-Nemac sa dugom kosom i sav u hipi-stilu, iako na početku šeste decenije, beše otišao, sa kosom na ramenu, da obiđe očevinu. Svetislav mu je, pred smrt, zaveštao dva hektara livade i šume: sin mu je, kad u retkim prilikama dođe u očevo selo, nek dođe na svoje. Tamo ga i pronađosmo kako kosi, iako kosidbi vreme nije.

– Čim smo stigli u Davidovicu, mama i ja smo otišli u parohijsku crkvu u Šilopaju, potom na groblje da ocu zapalimo sveće. Obradovao sam se što se rodbina po ocu nas rado seća i toplo nas prima. Možda vam likom više ličim na Nemca, ali ja sam dušom Srbin. Vidite, dobro govorim srpski i pišem ćirilicu – govori nam Danilo, oznojen sa kosom usred svoje livade.

Mama Zigrid s ponosom ističe da je ona učinila sve da Danilo nauči dobro srpski i ćirilicu, da zavoli očevu domovinu, da se oseća koliko Nemac toliko i Srbin, jer, uistinu, jeste i jedno i drugo. Iako zašla u osmu deceniju, profesorka još prevodi sa srpskog na nemački, a trenutno (zamislite!) predaje nemačku kulturu na japanskom univerzitetu u gradu Kjoto. Obeća da će još mnogo godina dolaziti u Davidovicu.