Правда

После шест деценија надлежне правосудне установе у Србији поставиле су на дневни ред питање рехабилитације људи из предратне политичке и духовне елите којима је у првим поратним годинама било суђено као народним непријатељима. Реч је о особама које политички и идеолошки нису припадале НОБ-у, или су се нашле на супротној страни. Махом су то били угледници разних знања и звања: дипломате, професори, архитекте, политичари, лекари, адвокати, трговци... Многе од њих незаслужена казна стигла је у октобарским и новембарским данима 1944, неке у потоњим годинама, а поједини су спасили главу и избегли робију налазећи уточиште у иностранству.

Сасвим је сигурно да су се неки од људи из тада прозиваног друштва огрешили о људске и међународне хуманитарне законе ратовања и да их је заслужено стигла рука правде. Исто је тако извесно да су многи други осуђени превасходно из политичко-идеолошких разлога: професор Слободан Јовановић, дипломата Момчило Нинчић, књижевник Драгиша Васић, политичар Младен Жујовић, др Ђуро Ђуровић, министар Миша Трифуновић, инжењери Александар Ацовић и Милош Савчић, архитекта Константин Станковић, трговац Жика Јовановић... Ваља подсетити да су они, осим што су осуђивани на дугогодишње затворске казне, остајали и без основних грађанских права, да им је одузимана имовина, да су морали на принудни рад. А неки су робијали по казаматима широм ФНРЈ и тамо умирали, а да родбина, као у случају адвоката Драже Михаиловића, није могла да преузме тело покојника, покопаног у затворском дворишту, док му не истекне кажњенички рок.

Наслеђене историјске неправде према невино осуђенима, садашње генерације ће, сходно недавно донетом закону, исправљати у следећем периоду. Њихова рехабилитација је као морално питање, дакако, на првом месту и ту, без сумње, недоумица не би смело да буде. Најбоља подлога за то јесу, како објашњавају судије и адвокати, сачуване писане пресуде. Осим превасходно наведених дисквалификација, у њима су исписана и непостојећа кривична дела попут: "Као адвокат жестоко је бранио народног непријатеља", или: "Посетио је амбасаду стране западне земље", па чак и: "По пријави комшија, био је непријатељски шпијун"...

Други део приче је унеколико сложенији. Како обештетити потомке кад се зна да су многа њихова добра широм бивше велике државе у међувремену променила власнике. Добила су нове власничке листове, а добијају их и ових дана. Процес денационализације и даље каска за процесом приватизације из чега проистичу, пре свега за државу, веома крупни проблеми. Поставља се питање ко ће и из којих извора вратити наследницима, на пример, руднике на Космету, фабрике, хотеле и млинове, или шуме и огромне поседе црквеним заједницама широм Србије и на крају, у односу на данашње градитељство имућнијих, скромне куће на Дедињу и Топчидерском брду, станове у градовима...

Очигледно је да ће данашња демократска држава Србија на свом путу ка европском друштву морати да реши и ту велику финансијску невољу. Како – за сада се не зна. Искуства комшија из суседних земаља могу да буду драгоцена и за нас. Зарад задовољења правде, односно исправљања неправди које су као ноћна мора притискале многе генерације и друштво у целини.