Pravda

Posle šest decenija nadležne pravosudne ustanove u Srbiji postavile su na dnevni red pitanje rehabilitacije ljudi iz predratne političke i duhovne elite kojima je u prvim poratnim godinama bilo suđeno kao narodnim neprijateljima. Reč je o osobama koje politički i ideološki nisu pripadale NOB-u, ili su se našle na suprotnoj strani. Mahom su to bili uglednici raznih znanja i zvanja: diplomate, profesori, arhitekte, političari, lekari, advokati, trgovci... Mnoge od njih nezaslužena kazna stigla je u oktobarskim i novembarskim danima 1944, neke u potonjim godinama, a pojedini su spasili glavu i izbegli robiju nalazeći utočište u inostranstvu.

Sasvim je sigurno da su se neki od ljudi iz tada prozivanog društva ogrešili o ljudske i međunarodne humanitarne zakone ratovanja i da ih je zasluženo stigla ruka pravde. Isto je tako izvesno da su mnogi drugi osuđeni prevashodno iz političko-ideoloških razloga: profesor Slobodan Jovanović, diplomata Momčilo Ninčić, književnik Dragiša Vasić, političar Mladen Žujović, dr Đuro Đurović, ministar Miša Trifunović, inženjeri Aleksandar Acović i Miloš Savčić, arhitekta Konstantin Stanković, trgovac Žika Jovanović... Valja podsetiti da su oni, osim što su osuđivani na dugogodišnje zatvorske kazne, ostajali i bez osnovnih građanskih prava, da im je oduzimana imovina, da su morali na prinudni rad. A neki su robijali po kazamatima širom FNRJ i tamo umirali, a da rodbina, kao u slučaju advokata Draže Mihailovića, nije mogla da preuzme telo pokojnika, pokopanog u zatvorskom dvorištu, dok mu ne istekne kažnjenički rok.

Nasleđene istorijske nepravde prema nevino osuđenima, sadašnje generacije će, shodno nedavno donetom zakonu, ispravljati u sledećem periodu. Njihova rehabilitacija je kao moralno pitanje, dakako, na prvom mestu i tu, bez sumnje, nedoumica ne bi smelo da bude. Najbolja podloga za to jesu, kako objašnjavaju sudije i advokati, sačuvane pisane presude. Osim prevashodno navedenih diskvalifikacija, u njima su ispisana i nepostojeća krivična dela poput: "Kao advokat žestoko je branio narodnog neprijatelja", ili: "Posetio je ambasadu strane zapadne zemlje", pa čak i: "Po prijavi komšija, bio je neprijateljski špijun"...

Drugi deo priče je unekoliko složeniji. Kako obeštetiti potomke kad se zna da su mnoga njihova dobra širom bivše velike države u međuvremenu promenila vlasnike. Dobila su nove vlasničke listove, a dobijaju ih i ovih dana. Proces denacionalizacije i dalje kaska za procesom privatizacije iz čega proističu, pre svega za državu, veoma krupni problemi. Postavlja se pitanje ko će i iz kojih izvora vratiti naslednicima, na primer, rudnike na Kosmetu, fabrike, hotele i mlinove, ili šume i ogromne posede crkvenim zajednicama širom Srbije i na kraju, u odnosu na današnje graditeljstvo imućnijih, skromne kuće na Dedinju i Topčiderskom brdu, stanove u gradovima...

Očigledno je da će današnja demokratska država Srbija na svom putu ka evropskom društvu morati da reši i tu veliku finansijsku nevolju. Kako – za sada se ne zna. Iskustva komšija iz susednih zemalja mogu da budu dragocena i za nas. Zarad zadovoljenja pravde, odnosno ispravljanja nepravdi koje su kao noćna mora pritiskale mnoge generacije i društvo u celini.