Буџетски маркетинг

Ретко кад су исказиване тако различите оцене о некој владиној уредби као што је то случај са уредбом о субвенционисању директних инвестиција. На једној страни тих разлика је министар Млађан Динкић који о суфинансираним инвестицијама говори као о најзад пронађеној формули за коначно оживљавање српске привреде. На другој страни је неколико економиста који исказују велике резерве према дометима целе акције.

Зашто Динкић велича државно субвенционисање приватних инвеститора? Зато што је на тај начин, за само три године, започета изградња 150 што мањих што већих фабрика, од којих су неке филијале познатих регионалних, па и светских фирми. Лидер Г 17 плус подсећа да су ранијих година предузећа у Србији приватизована тако што их је држава продавала ономе ко плати више, независно од тога да ли ће нови власник заиста обновити производњу. Као што је познато, такав вид продаје је довео до затварања многих фабрика.

Динкић каже да је владина уредба о субвенционисаним улагањима тај сценарио потиснула јер су активирани инвеститори који купују старе или граде нове погоне с несумњивом намером да што пре крену у производњу. Министар (у оставци) подсећа и на то да уредба предвиђа обавезу улагача да банкарским улогом гарантује да ће запослити бар онолико радника колико је субвенцијом и предвиђено.

Економисти, пак, кажу да је наивно веровати у то да ће привреду Србије из тешкоћа извући неколико десетина страних инвеститора док широм земље истовремено пропада на хиљаде што малих што великих фирми. Пропадају због неповољних услова пословања и великих обавеза према државном буџету из којег се субвенционишу нека друга предузећа. Зато држава треба да обезбеди повољније услове рада за све, а не само за узак круг одабраних предузећа. Држава може обезбедити повољније услове пословања привреде ако смањи јавни сектор, обезбеди монетарну и фискалну стабилност, али и укупну сигурност у земљи.

Економисти упозоравају и на то да страни инвеститори, у потрази за бољим условима пословања и већим тржиштима, релативно лако напуштају једну земљу и одлазе у другу. Помињу таква искуства Републике Ирске, Мађарске и балтичких земаља, мада су у дебати на страницама ,,Политике” изречене и процене да познате светске фирме свакако не би овде долазиле ако би размишљале о томе да већ после неколико година оду. Ипак, главна порука економиста је да држава мора стварати услове за несметан развој свих предузећа, не фаворизујући никога. С тим што фаворизовање добија карикатуралне димензије у условима успостављених страначких државних ресора. Зато су и одлуке о субвенционисању великих инвеститора доспели у ресор само једне странке, тј. лидера те странке. Па је тако створен утисак да су субвенционисане инвестиције нека врста маркетиншке акције само те странке. И када се један државни чиновник из друге странке томе јавно супротставио, почео је цео актуелни сукоб у владајућој коалицији.

Међутим, и други ресори у влади функционишу мање-више маркетиншки, с министрима на челу тих пропагандних тимова. Зато је премијер Цветковић у трећој години мандата свог кабинета нашао за сходно да каже да ,,влада мора да функционише као јединствен тим, а не као слободна асоцијација важних и мање важних министара”.

Поука из целе ове приче могла би да буде – да треба смањити коришћење владиних ресора у страначке пропагандне сврхе, јер наивно је веровати да ће та пропаганда сасвим престати. Друга важна поука је да под хитно треба створити услове за што веће инвестиције – и помоћу субвенција и без субвенција. А главни допринос политичара порасту заинтересованости инвеститора за српско тржиште би био у томе да обезбеде политичку стабилност у земљи, што се свакако не постиже страначким коалиционим сукобима и пословним неизвесностима.

Од сутра нова серија: Зашто су коалиције проблем Србије