Лазаревачка заклетва ћутања

Док се у Лазаревцу ископавао угаљ за државне паре, а стварност била дубоко закопана, свима је, мање-више, било добро. Али када је са угљем почела да се ископава истина, много њих се труди да је затрпа. Нарочито они који су побили све законе геологије, па су испод „Колубаре” пронашли златну жицу.

Контроверзна прича о пословању јавних предузећа и испумпавању новца пореских обвезника кроз закуп приватне механизације и спекулације са повлашћеним откупљивачима угља чине онај ланац партнерства који је сан сваког транзиционог алхемичара. Да осушени лигнит претвара у златну жицу, празне партијске рачуне у богате тајне фондове, а буџет у црну рупу.

И Лазаревац је живео по тој матрици. Сви су знали све, а ћутали. И пре готово две године, када је истина почела да се назире на површинским коповима. Знали су поименце ко се обогатио највише, али ето баксуза, нису имали папире. Знали су и чији су возачи по 72 сата возили камионе без паузе, доказујући да свако јавно предузеће, макар и у капитализму, рађа Алије Сиротановиће са Суперменовим костимом.

И сада сви ћуте. Б92 је у раскопавању отишао најдаље, али корупционашка омерта није прекинута. Лазаревац јесте симпатично место, али није мегалополис да би данима била права мистерија ко је лепио умрлице за ову телевизију поред полицијске станице. Нико није ништа видео, нико није ништа чуо, штампарије се не проверавају, позорници окрећу главе, а угаљ се и даље копа и продаје без тендера.

Та солидарност јесте у извесном делу заснована на страху од локалних играча повезаних са моћним партијским централама, па је теза правног заступника Б92 да је проглашавање Верана и Бранкице за мртвозорнике, уз амбицију да се и они затрпају, она врста претеће поруке за уста која би, осокољена истраживачким новинарством, могла да проговоре.

Али ствар је ипак у нечем другом. У ендемској корупцији у којој свако од нас, мање-више, понекад заради. Истина је да они радници који црнче у црној прашини нису сели у џипове, али плате су им знатно веће у односу на републички просек. Тишина је плаћана донацијама културно-уметничким друштвима и спортским клубовима, нашло се ситнине и за Цркву... Могао је, причају Лазаревчани, али у кафани, да се прилично лако среди одлазак у инвалидску пензију. Могло је да се отпутује у Египат док се Мубарак добро држао, могло је да се запосли дете ако тата обећа да ће се понашати као мирни и спокојни мештанин на ободу Београда. И било би неправедно описивати само Лазаревац као колубарски Твин Пикс, идеално месташце са страшним тајнама, у којој свако игра бар епизоду. Хајде да не будемо лицемери. Изаберите случајним узорком било које јавно предузеће и било који град, вежите директора, представите се као Свети Петар и замолите га да се исповеди. Чућете исту причу о крађи државног новца и тим трагом стићи ћете до саме суштине функционисања нашег друштва. Преливању државног богатства у приватне и партијске џепове – са много гаравих лица.