Чворић узбуђења у грлу

Берлин –Ако ће се по чему памтити овогодишњи Берлински фестивал онда је то, без сумње, по вансеријском документарном 3Д филму „Пина”, великог филмског аутора и неуморног истраживача нових филмских простора –Вима Вендерса.

Његов филм је прави меморијал једног уметника другом, несвакидашња посвета револуционарки модерног сценског израза и плеса, легендарној Пини Бауш и њеном Танцтеатру Вупертал. Свестан да многи биоскопи на свету, па и у немачким мањим градовима, немају одговарајуће пројекционе услове за 3Д филм, Вендерс је припремио и класичну, дводимензионалну копију која је, како је потврдио у интервјуу за „Политику”, одличног квалитета и оштрине и која неће много умањити оне основне вредности његовог филма...

Ово је већ трећи пут да сте на челу филмског техничког развоја. Са „Хаметом” сте испробали Кополин електронски студио, „Buena Vista Social Club”је био први дигитални филм високе резолуције, али се чини да сте са „Пином” учинили и најрадикалнији технолошки скок?

Ох да! „Buena Vista Social Club ” је први потпуно дигитални документарни филм који је отишао у биоскоп, али за мене, и естетски и са становишта радне методе, он није произвео радикални преокрет. Шеснаестомилиметарске и 35-милиметарске камере и даље производе толико буке, да не можете да снимате акустичну музику ни у једном студију за снимање звука на свету. Дигиталне камере су то омогућиле. Технологија нам је дала крила, али фундаментално то није био другачији начин рада.

Зато 3Д јесте? Велики корак напред?

Био сам одушевљен већ од првог кадра који смо произвели. Могло би се рећи да је ова техника почела на погрешној нози. У овом тренутку знамо само заанимацију или компјутерски генерисане екстраваганце у 3Д. Филмови који су снимани испред реалног пејзажа још увек готово да не постоје.

Постоји зато Ваша „Пина”?

Поносан сам на то и верујем да будућност ове технологије не мора да лежи само тамо где се и иначе користи у овом тренутку – у свету научнофантастичних и анимираних филмова. Слично је било и са почецима дигиталне технологије, зачетој у свету реклама, да би касније прешла и на производњу специјалних ефеката за скупе америчке филмове који су то себи могли да приуште. У том тренутку нико није могао ни да претпостави да ће дигитална технологија спасти документарни филм. Мислим да ће се слично десити и са 3Д технологијом која ће наћи широку примену. Само је питање времена када ће се појавити мање и лакше камере и то ће створити читав нови приступ филмовима вођених реалношћу, а не фантазијом.

Са „Пином” сте освојили нову димензију филмског стваралаштва приредивши гледаоцима и уживање и велико емоционално путовање? У том смислу сте и пионир, јер је ово и први 3Д уметнички филм?

Онолико колико нам је била потребна трећа димензија да би уронили у свет плесног театра и уметност Пине Бауш и њених играча, толико смо исто напора уложили да урадимо филм тако да публика заборави на потпуно освајање простора. Пластичност и тродимензионалност не треба да призива сву пажњу на себе, треба да начини себе невидљивим, тако да Пинина уметност постане још очигледнија. Нема урагана који захвата сцену, само људи који врхунски раде свој посао, граде своју уметност. Током снимања имао сам онај чворић узбуђења у грлу, пустио сам своја осећања и заплакао гледајући пробе чланова Пининог Танцтеатра Вупертал, њене кореографије које настављају да живе и после њене смрти. То што је она радила није било ни позориште ни пантомима ни балет ни опера. Пина је била творац нове уметности – плесног театра.

Знам да сте били пријатељи толико година, али када сте је упознали и када сте се уопште заинтересовали за плес?

Нисам ништа знао о балету, ни класичном ни модерном. Нисам ишао на балетске представе нити је свет игре био близак мом свету. О Пини сам знао онолико колико зна сваки просечан интелектуалац. Међутим, случајно се десило да осамдесетих година летујем у Венецији са својом тадашњом девојком, која је била пријатељ са неколицином Пининих играча, а да се баш тада у венецијанском Театру Фениће одржава ретроспектива Пининих представа. На наговор моје девојке, која је добила карте, отишао сам да видим Пинин „Кафе Милер” и остао без даха. После сам одгледао све што је радила.

Каква је била у приватном животу?

Веома стидљива спрам спољног света. У себи и у свом унутрашњем свету – храбра и смела, са огромним осећајем слободе и радости, стваралачке енергије и осећајем за телесност. Пина никада није веровала у речи. И кроз њен лични живот и кроз њену уметност она је обраћала пажњу само на то шта људи имају да кажу о себи кроз своје покрете. У том смислу је имала готово научни приступ – како можемо да научимо ко смо на основу начина на који се крећемо, палимо цигарету или отварамо врата. Покрет је њој казивао много више него хиљаду речи. Знам многе који сматрају да је плес естетска ствар и да нема много везе са нашим животима. Међутим, такви би се осећали самлевеним пошто би одгледали Пинине представе и потпуно би мењали мишљење.

Шта сте током дружења са Пином Бауш научили?

До тада ме покрет никада није много дотицао. Увек сам га сматрао као датост. Човек се креће и то је то. Кроз Пинин Танцтеатар научио сам вредност покрета, гестова, ставова, понашања, говора тела, и кроз њен рад сам научио да све то поштујем. Иизновасвакипуткада сам током година много пута гледао Пину на сцени, опет сам учио и често као удар грома доживљавао спознају – једноставну, очигледну и најдирљивију. Које благо лежи у нашим телима које може да се изрази без речи и колико прича може бити испричано без да се каже иједна реченица. То сам научио од Пине.

Говорите о Пини са великом нежношћу, такав Вам је и филм – узбудљив, емотиван и леп, прави филмски споменик великој уметници?

Није ми била намера да правим филмски споменик. Ни Пини ни себи. Овај филм је вођен искреном надом да ће ово бити пристојан омаж великој Пини Бауш, од стране људи који су је најбоље познавали и највише волели – од стране њених играча. Али, и са надом да ћу успети да приближим Пинин рад и онима који никада нису имали прилику да то све виде на сцени. Волео бих да могу да га покажем Пини и да чујем њено мишљење, јер смо толико година покушавали да снимимо филм.

Зашто то нисте учинили?

Зато што сам знао шта, али нисам знао како.

И онда сте видели Камероновог „Аватара”?

Тачно је да ми је и то дало инспирацију. То је технолошки пресладак филм, али када видите његове оригиналне, компјутерски негенерисане слике, схватите да је мање елегантан и трапав. Када људи у њему трче, виде им се по три ноге и четири руке, што је Камерон све сређивао у монтажи брзим резовима. За филм који мора да ухвати природне покрете, као што су покрети играча, то није добро. Зато сам чекао да се после „Аватара” технологија још мало унапреди, а то се већ десило 2009. године. Тада је наш филм био технолошки могућ и са радошћу сам то рекао Пини. Нажалост, преминула је непосредно пред снимање. Видео сам је осам дана пре њене смрти. Изгледала је исцрпљено, али је она често била исцрпљена те тако нисам обраћао посебну пажњу, тако да ме је вест о њеној смрти затекла неспремног и оставила немог.

Помислили сте да одустанете?

Одустао сам. Сматрао сам да је Пина и више него главни лик, већ је и сам разлог филма. То је био наш заједнички сан. После неколико месеци, на инсистирање њене плесне трупе, наставили смо рад и никада нисмо зажалили.

-----------------------------------------------------------

У фестивалској завршници

(/slika2)Берлин– У самом фестивалском финишу у такмичарском програму приказан је и немачки филм „Ако не ми, ко” Андреаса Фила, који би се могао наћи међу награђенима.

Реч је о животној причи Гудрун Енслин, једне од најславнијих али и најозлоглашенијих терористкиња у Немачкој седамдесетих година, припадници групе Бадер-Мајнхоф. Живот Еслинове аутор приказује кроз њен однос са два мушкарца, од којих је један син нацистички оријентисаног писца, а други издавач у чијој издавачкој кући она ради као секретарица, објављујући десничарске часописе. Средином шездесетих година, Еслинова ће идеолошки скренути на лево и ући у круг радикалних левичара, упознати Андреаса Бадера, постати му љубавница, следбеница и десна рука.

Филм „Ако не ми, ко”, приказује и на који се начин једна генерација Немаца носила са кривицом својих родитеља и у том смислу је подстицајан за гледање. У дану пред саму доделу награда приказан је и филм „Опрост крви” Џошуе Морстона који је снимљен у Албанији са албанским глумцима и који говори о феномену крвне освете...