Традиција чува ерска села

Ужице – Призори пустих домова, онемоћалих стараца, оседелих нежења, затарабљених школа видљиви су свуда по брдима ужичког краја. И ово мало млађарије одмах трчи у град, изјадаће вам се свако у тој забити. Па обавезно додати: ех, да смо имали нешто по чему би се село прочуло, не би празне куће остајале...

Уистину, у селима овог краја која су своје препознатљиве вредности доследно неговала на живот се сада гледа са ведрије стране. Ту су и породице бројније, школе пуније, њиве узоране, туризам развијен. Тако трају и нестајању одолевају Злакуса захваљујући грнчарији, Мокра Гора на обновљеној уској прузи, Мачкат са десетинама вредних произвођача пршуте, Кремна са пророчким туризмом, Сирогојно с рукотворинама и музејом на отвореном, Потпећ испод највеће пећине а с рибњацима пастрмке...

– Пре десетак година у Кремна се долазило само у госте, а сада стотине туриста походе Спомен-дом креманских пророка, па је, захваљујући и томе, овде реновиран мотел „Шарган“ са 200 места, петнаестак домаћинстава почело да се бави сеоским туризмом, крак уске пруге стиже од Шаргана надомак села. Ипак, још прилично треба учинити да туриста, кад чује причу о пророчанству Тарабића, у овом селу дуже остане. Рецимо, поклонити одређен број плацева, као што су урадили на Златибору и Тари. Кремна су, дакле, после дугих година стагнирања сада на путу бољитка – каже главни промотор пророчког туризма у овом селу Драган Пјевић.

Пример Мокре Горе још је упечатљивији. Пре обнове уске пруге ово насеље слабо је напредовало, жал за укинутом железницом бојио је овдашњу свакодневицу. А кад је група ентузијаста, предвођена Радованом Глибетићем, уз подршку „Железница Србије” успела да обнови „Шарганску осмицу“, Мокра Гора је отпочела нови живот. Направљени су туристички објекти, гости из света долазе због вожње „ћиром“, а стигао је и Емир Кустурица с намером да сними филм „Живот је чудо“, после чега се, одушевљен лепотом овог краја, овде настанио направивши Дрвенград. Сад се у Мокрој Гори живи боље него некад: хиљаде туриста походе ово место, млади из њега не одлазе, прорадио је и дечји вртић. Железница и филм удахнули су јој нови живот.

Прича о ручно рађеној грнчарији из Злакусе постоји већ три века, али се тек у новије време оплодила у развоју села. Двадесетак породица сада живи од продаје лонаца, пржуља и ћупова израђених на древни начин, млади све чешће настављају овај исплативи занат предака. Однедавно овде се развија и сеоски туризам, особено етнодомаћинство „Терзића авлија“ засновано на традицији привлачи госте с разних страна света.

Пример сеоског успеха је златиборско село Мачкат, са 250 кућа, познато по „Пршутијади“ која окупи 20.000 људи. Многи домаћини на традиционалан начин производе пршуту, сланину, кобасице. Ту је и неколико кафана с печеном јагњетином. Путници с магистрале радо у њих свраћају, за дан се ту цело стадо јагањаца поједе. Мачкат доживљава и привредни бум, овде већ ради петнаестак предузећа и три пута више занатских радњи, дневно око 300 радника путује из Ужица на рад у ово село и назад. Ово је, каже статистика, једно од ретких села где се више беба роди него што људи умре годишње: у последње две деценије број житеља је од непуних 700 стигао на 1.000.

Успешнијим развојем од других може се похвалити и Сирогојно, где вредне плетиље израђују џемпере који стижу широм света, затим Потпећ, Рожанство и нека друга, као примери како традиција помаже опстанку ерских села. Али, знатно више је оних брдских насеља што нестају, запостављена од државе, препуштена апатији и немару својих житеља, забораву оних што су из тих села некад отишли...

Бранко Пејовић