СРБИЈА ЈЕ БАРУТАНА

Пре много година, убиство војника на спавању у касарни ЈНА у Параћину наговестило је крај Југославије. У међувремену се догодило много тога, од промена имена државе и војске до географије земље, али очито и до статуса и третмана армије на овим просторима. Ако би у некадашњој држави Југославији дошло до хаварије војног авиона, или би група војника одбила да узме храну, јер, ето, десило се да тог дана није било довољно воћа, о томе би информацију у најкраћем року имао и врховни командант, а смене криваца доживљавале су се као природна ствар нечије одговорности. Објективне или субјективне, и није било важно. Војници одбили да узму јабуке уместо наранџи? Па за то се смењује командант дивизије. Никада у историји бивше СФРЈ није се догодило да експлодира 1000 тона муниције.

Али, то је било, је л′ те, "време мрака и ненародне диктатуре", па је државни механизам и био тако ефикасан, али смо сви ми били слепи. Сада у демократији, када смо напокон сви прогледали, ето нама ватромета граната и бомби у праскозорје да сви све можемо још боље да видимо. Од Параћина до Јагодине и Ћуприје. Мора да су буновни људи помислили да је НАТО опет стигао у госте, шта ли смо сада згрешили...

За време Другог светског рата железничка пруга Београд–Загреб, и поред свих партизанских диверзија и напада, била је у прекиду само 48 сати, сада на почетку трећег миленијума аутопут Београд–Ниш у прекиду је већ више од 28 сати због експлозије војног складишта у Параћину. Је ли то та чувена синтагма писаца Нацрта стратегије националне безбедности о томе да Србија мора да напусти "изоловано профилисану безбедност". Ко ће да брине о нашим складиштима муниције, ако не ми сами? Американци, Британци, или Данци? Да није можда "изоловано профилисана безбедност" у колизији са безбедношћу грађана који живе "сред пушака и бајонета", да не кажемо бомби? Живи ли то Србија на бурету барута, а да ми, заправо, и не знамо? Од нас се то крије?

Како да Србија постане извозник безбедности када хиљаду тона муниције одлети у ваздух, па камионџије из Грчке, Македоније, Турске и Ирана не могу безбедно да користе аутопут? Ти су људи огорчени, камионџије плаћају пенале ако закасне са испорукама робе и то нам неће бити добра препорука за улазак у ЕУ. Замислите, хоћемо у Унију, али нам поред главног аутопута, главне друмске саобраћајнице ка југу Европе изненада експлодира хиљаду тона муниције. Мала, тактичка атомска бомба. А ми још грдимо оног злог диктатора у Северној Кореји који је своју бомбу испробао испод земље и није никога пробудио!

Како то да донације америчке амбасаде, које су коришћене за уништавање противавионских ракета типа "стрела" и нагазних мина никада нису искоришћене и за побољшање услова ускладиштења муниције и убојних средстава у Србији? Јер, НАТО нам је 1999. смањио војни складишни простор, па би био и ред да нам га врати на неку врсту пристојног нивоа. Да не летимо у ваздух у праскозорје.

У силној жељи да што пре уђемо у Партнерство за мир и касније у НАТО, неки као да су заборавили на безбедност сопствених грађана. Од свих смотри, вежби и парада специјалних јединица које, је л′ те, можемо да упутимо на све четири стране света, у сва кризна подручја да тамо повећају безбедност, нико од одговорних људи Министарства одбране да стигне да мало завири и по војним складиштима, која чувају по два војника на редовном служењу војног рока, два војника по уговору, један, или два подофицира. Остали су на цивилном служењу у позориштима, или библиотекама...

Када је било који западни амбасадор, не мора увек амерички, посетио неко складиште муниције да види да ли то Србија чува убојна средства по стандардима НАТО? По стандардима ЕУ? Показао интерес за тако нешто? Када су, уосталом, таква складишта посећивали и наши војни руководиоци? Наравно, није медијски атрактивно. Атрактивније је и политички исплативије сликати се са страним амбасадорима по свечаним смотрама. Докле ћемо безбедност наших грађана третирати као мање важну од безбедности светских нафтних тајкуна у Авганистану? Тачно се зна ко одређује приоритете у трошењу и коришћењу војног буџета Србије. Управо тај ко одређује приоритете одговоран је и за експлозију у Параћину. Јер, годинама се већ упозорава на стање барута у магацинима. Као да смо још у турском добу, Србија је барутана.