Бунга-бунга и ђинђи-ринђи

Цео пристојан женски (и не само женски) свет дигао је глас против Силвија Берлусконија и његових „бунга-бунга” сексуалних играрија с малолетницама. Учестали „несташлуци” италијанског премијера превршили су меру доброг укуса, а његове еротске склоности избиле су у јавност да је саблазне попут порнографије. И мада нико тачно не зна да дефинише шта је то берлусконијевско „бунга-бунга”, појам је постао одредница за нешто непристојно, неприкладно, недолично... негативно.

Шта Тома Јовановић, члан музичког састава „Блек пантерс”, подразумева под „ђинђи-ринђи” може се закључити из контекста. Препоручио је, наиме, људима да то раде чешће, па да се убудуће у Србији рађа више деце. С обзиром на то да се појавио као пријатељ главних јунака, такође естрадних и кафанских музичара, у емисији „Време је за бебе”, порука је имала позитивну конотацију и добронамерно подржала идеју овог ТВ програма да се, представљањем породица које с радошћу дочекују принову, подстиче повећање наталитета.

А колико је демографска ситуација забрињавајуће неповољна и с којим убрзањем бела куга пустоши читаве регионе предочавао је последњих месеци репортер РТС-а Милан Поповић ходећи с краја на крај Србије. У документарном циклусу „Задња кућа Србија” општа запуштеност читавих крајева – без путева, без лекара, без телефона – учинила је да буду и без људи. Суморне призоре напуштених кућа, полусрушених школа, закоровљених поља повремено су оптимизмом прожимали неки од Поповићевих сусрета с виталним, жилавим и радиним старцима. Управо они, попут фасцинантне осамдесетогодишње Зоре из Тимочке крајине, одржавају искру живота на имањима с којих су млади отишли ка градовима у потрази за бољом и (да ли и лакшом) егзистенцијом.

Спремност аутора да што непосредније упозна и осети прилике у којима битише тај малобројни народ по рубним деловима Србије дао је овим емисијама репортерску сочност и спонтаност. А обогатили су их низови релевантних статистичких у социоекономских података и стручни коментари географа и демографа који већ дуго указују на алармантно стање ствари у погледу раста и распореда становништва.

И баш кад је приказана последња емисија серије „Задња кућа Србија”, у вечерњем „Дневнику” чуло се следеће: за десетак година Србији ће недостајати радна снага и мораће да буде спремна на то да прима и запошљава Турке, Арапе, Африканце...

По томе ћемо, ето, бити налик Немачкој, Француској, Италији... и још неким од најразвијенијих чланица Европске уније.

У међувремену, не би било згорег да од њих, нарочито од Француске (рекордера по природном прираштају), преузмемо нешто и у погледу мера демографске политике. Па да нас буде више – и равномерније распоређених – у тој богатијој, сређенијој и срећнијој Србији.