Гадафи, живи мит

Специјално за "Политику"
ЛОНДОН – "Гадафи, Гадафи, Гадафи супер стар!" – јeдан је од лајтмотива мјузикла "Гадафи: живи мит" урађеном по либрету Шан Кана и музици популарног хип-хоп састава Asian Dub Foundation. Премијером овог експерименталног мјузикла почела је јесења сезона у Енглеској националној опери на лондонском Вест Енду. Интернационални бенд Asian Dub Foundation, познат по снажном рок звуку под утицајем азијске музике, наступао је и у Србији, у СКЦ-у и на Егзиту. Реч је о сезонској продукцији, играно је свега шест представа које су, упркос неуједначеним оценама у британским медијима, биле готово распродате.

Представа "Гадафи: живи мит" рекламирана је као опера за младе, мјузикл или као говорна драма са музиком. Наравно, није реч о класичној опери, већ о експерименталном мјузиклу, како га назива гитариста и један од лидера групе Asian Dub Foundation Стив Чандра Савал, познатији као Чандрасоник. "Описао бих ову представу као експериментални мјузикл. Ја не знам ништа о опери", пренели су његову изјаву медији.

"Кад сам био много млађи, осамдесетих година, сећам се да се име Гадафи много спомињало у медијима и да је било потпуно сатанизовано. Био је Осама бин Ладен оног времена. Стално ме вукло да сазнам шта се крије иза тог архетипа. Био је неко ко је практично потекао са дна, а успео да стално изазива Запад. Као друга генерација имиграната, као што сам ја, желите да видите другу страну људи које сматрају негативцима. Чини ми се да је реч о застрашујућој, али фасцинантној особи, посебно због начина на који је прогурао себе на светској пoлитичкој сцени. Однедавно видимо да се демонизација претворила у нови тренд његове рехабилитације", изјавио је за лондонски "Гардијан" Чандра Савал.

Мјузикл о Гадафију је прича о контроверзном либијском државнику, огромних амбиција, чија је улога у савременом свету једнака оној коју имају државници водећих светских сила.

Представа почиње догађајима из 1911. године и тренутка када је Либија постала италијанска колонија. Следи прича из Другог светског рата када је била поприште жестоких пустињских борби, независности као награди за сарадњу домаћих племена са савезницима и открићу нафте 1959. године које је потпуно преобразило до тада сиромашну земљу зависну од стране помоћи. Гадафи долази на власт 1969. године војним ударом, а бројне терористичке акције приписане Гадафијевој подршци довеле су ову земљу до војне интервенције САД, када је убијена његова једногодишња ћерка. После обарања Пан Америкеновог авиона у децембру 1988. године над Локербијем у Шкотској, када гине 270 путника, оптужбе су усмерене ка Либији и ова земља постаје жртва дугогодишњих санкција. Завршна сцена је сусрет Гадафија и Тонија Блера 2004. године у шатору либијског лидера, као метафора отопљавања односа између ове северноафричке земље и западних сила.

Гадафи, Реган, Блер, Гадафијева пратња, жене-војници, репују и изговарају текст кроз мешавину различите врсте музике: хип-хопа, даба, брејкбита, денсхола...

У улози Гадафија је Рамон Тикарам који је изјавио да је, припремајући се за ову улогу, прочитао све што је могао о њему, али су му највише помогли моменти забележени камером, где се види да се Гадафи из моћне, харизматичне, насмејане особе у тренутку повлачи дубоко у себе.

Мјузикл о Гадафију у британским медијима није добио најсјајније оцене. Чињеница је, међутим, да се о овом догађају често писало током свих шест дана извођења. Привукао је специфичну врсту публике. Неки су коментарисали да Енглеска национална опера постаје политички театар, будући да су пре два месеца на сцени виђени Ричард Никсон и Мао Цедунг у представи "Никсон у Кини". Сигурно је једно: реч је о спектаклу, пре свега због привлачности изабране теме, односно личности, као и због музике свакако неуобичајене за репертоар Енглеске националне опере. Популарност састава Asian Dub Foundation свакако је допринела великој посећености представа. Аплаузи су били најјачи управо у тренутку када су се на сцени клањали музичари.