Gadafi, živi mit

Specijalno za "Politiku"
LONDON – "Gadafi, Gadafi, Gadafi super star!" – jedan je od lajtmotiva mjuzikla "Gadafi: živi mit" urađenom po libretu Šan Kana i muzici popularnog hip-hop sastava Asian Dub Foundation. Premijerom ovog eksperimentalnog mjuzikla počela je jesenja sezona u Engleskoj nacionalnoj operi na londonskom Vest Endu. Internacionalni bend Asian Dub Foundation, poznat po snažnom rok zvuku pod uticajem azijske muzike, nastupao je i u Srbiji, u SKC-u i na Egzitu. Reč je o sezonskoj produkciji, igrano je svega šest predstava koje su, uprkos neujednačenim ocenama u britanskim medijima, bile gotovo rasprodate.

Predstava "Gadafi: živi mit" reklamirana je kao opera za mlade, mjuzikl ili kao govorna drama sa muzikom. Naravno, nije reč o klasičnoj operi, već o eksperimentalnom mjuziklu, kako ga naziva gitarista i jedan od lidera grupe Asian Dub Foundation Stiv Čandra Saval, poznatiji kao Čandrasonik. "Opisao bih ovu predstavu kao eksperimentalni mjuzikl. Ja ne znam ništa o operi", preneli su njegovu izjavu mediji.

"Kad sam bio mnogo mlađi, osamdesetih godina, sećam se da se ime Gadafi mnogo spominjalo u medijima i da je bilo potpuno satanizovano. Bio je Osama bin Laden onog vremena. Stalno me vuklo da saznam šta se krije iza tog arhetipa. Bio je neko ko je praktično potekao sa dna, a uspeo da stalno izaziva Zapad. Kao druga generacija imigranata, kao što sam ja, želite da vidite drugu stranu ljudi koje smatraju negativcima. Čini mi se da je reč o zastrašujućoj, ali fascinantnoj osobi, posebno zbog načina na koji je progurao sebe na svetskoj političkoj sceni. Odnedavno vidimo da se demonizacija pretvorila u novi trend njegove rehabilitacije", izjavio je za londonski "Gardijan" Čandra Saval.

Mjuzikl o Gadafiju je priča o kontroverznom libijskom državniku, ogromnih ambicija, čija je uloga u savremenom svetu jednaka onoj koju imaju državnici vodećih svetskih sila.

Predstava počinje događajima iz 1911. godine i trenutka kada je Libija postala italijanska kolonija. Sledi priča iz Drugog svetskog rata kada je bila poprište žestokih pustinjskih borbi, nezavisnosti kao nagradi za saradnju domaćih plemena sa saveznicima i otkriću nafte 1959. godine koje je potpuno preobrazilo do tada siromašnu zemlju zavisnu od strane pomoći. Gadafi dolazi na vlast 1969. godine vojnim udarom, a brojne terorističke akcije pripisane Gadafijevoj podršci dovele su ovu zemlju do vojne intervencije SAD, kada je ubijena njegova jednogodišnja ćerka. Posle obaranja Pan Amerikenovog aviona u decembru 1988. godine nad Lokerbijem u Škotskoj, kada gine 270 putnika, optužbe su usmerene ka Libiji i ova zemlja postaje žrtva dugogodišnjih sankcija. Završna scena je susret Gadafija i Tonija Blera 2004. godine u šatoru libijskog lidera, kao metafora otopljavanja odnosa između ove severnoafričke zemlje i zapadnih sila.

Gadafi, Regan, Bler, Gadafijeva pratnja, žene-vojnici, repuju i izgovaraju tekst kroz mešavinu različite vrste muzike: hip-hopa, daba, brejkbita, denshola...

U ulozi Gadafija je Ramon Tikaram koji je izjavio da je, pripremajući se za ovu ulogu, pročitao sve što je mogao o njemu, ali su mu najviše pomogli momenti zabeleženi kamerom, gde se vidi da se Gadafi iz moćne, harizmatične, nasmejane osobe u trenutku povlači duboko u sebe.

Mjuzikl o Gadafiju u britanskim medijima nije dobio najsjajnije ocene. Činjenica je, međutim, da se o ovom događaju često pisalo tokom svih šest dana izvođenja. Privukao je specifičnu vrstu publike. Neki su komentarisali da Engleska nacionalna opera postaje politički teatar, budući da su pre dva meseca na sceni viđeni Ričard Nikson i Mao Cedung u predstavi "Nikson u Kini". Sigurno je jedno: reč je o spektaklu, pre svega zbog privlačnosti izabrane teme, odnosno ličnosti, kao i zbog muzike svakako neuobičajene za repertoar Engleske nacionalne opere. Popularnost sastava Asian Dub Foundation svakako je doprinela velikoj posećenosti predstava. Aplauzi su bili najjači upravo u trenutku kada su se na sceni klanjali muzičari.